Стево Карапанџа је кувар, професионалац, сада живи у месташцу Енетбаден, петнаест километара удаљеном од Цириха, и на радост тамошњих гостију ресторана „Сунце” свакодневно припрема најразличитије специјалитете. До пре двадесетак година, сваког четвртка пред „Дневник” у осам, онима који воле да кувају или само да гледају како то други раде, у емисији „Мале тајне великих мајстора кухиње” редовно је „служио” најразличитија јела. Из недеље у недељу, готово две деценије. Био је, заправо, први кувар, који је утро пут овој армији кулинара, сада обавезним на малтене на свим телевизијама, баш као и вести или извештаји метеоролога.

А онда ни речи о њему. Годинама. Коме је било до кувања када је „кувало” у држави и околини. После две деценије Стево Карапанџа се опет појавио. Оне који га памте по књизи „Моји омиљени рецепти”, објављеној 1982. године и продатој у триста хиљада примерака обрадовао је новим куваром са триста рецепата, већ промовисаним у Загребу. Београђане ће посетити крајем марта, мада је књига већ у излозима овдашњих књижара. Како је ова збирка рецепата настала, пре него што га је „живот однио” у Италију а потом и Швајцарску.

− Многи су ме питали, па и гости у ресторану, наравно, где могу да купе моје куваре. Своје сам давно неопрезно изделио, неке који су могли да се набаве у антикварницама купио је неко и шта сад? За све су заслужне Тања Петернек и њена емисија о мени на РТС-у, која је приказана и репризирана на сателиту. У року од седам дана јавила су ми се чак четири издавача спремна да издају мој кувар, па и они из „Знања”, оног загребачког од пре тридесет година. Одлучио сам се за кућу „Профил”, јер има представништво у Београду и Загребу − објашњава  куварска легенда.

− Од силних материјала које имам моја супруга је, подносећи велику жртву, све „бацила на папир”. Требало је имати времена и за то, јер овде у ресторану ја стварно радим у кухињи. Уосталом, сви познати локали почивају на власнику, јер гости долазе због мене а не неког другог ко би кувао у моје име – истиче наш саговорник. − Тако смо по затварању ресторана, после поноћи, Рената и ја остајали ко зна колико, понекад и до три-четири ујутру, да прибележимо све, исправимо, ставимо зарез на право место – додаје Карапанџа.

Триста рецепата сасвим је довољно као једна добра основа за озбиљну књигу, објашњава Карапанџа. Има ту и оних некада објављених који су преправљени, прилагођени данашњем времену и данашњој модерној домаћици.

− Рецепте сам поједноставио макар ми неки професионалци замерили, јер сам књигу наменио свима који воле да кувају, изоставио сам можда нешто што је компликовано. Ма не воле људи када им за неко јело треба много намирница, а припрема траје више од сат – уверава искусни кухињски вук.

Увек добро расположени Стево и Оливер Млакар као водитељ (у међувремену, за све ове године срели су се два пута) „Мале мајсторије”, били су претеча емисија без којих ниједна озбиљнија телевизија данас не прави програмску шему.

− Чињеница је да сам био пионир кувања пред камером, тема јесте била „вегета” у неком јелу, али смо редовно показивали гледаоцима како би требало да изгледа лепо постављен сто, којом приликом шта изабрати, какву декорацију. Права гастрокултура. Данас су то профитабилне емисије, сваки канал их има – слаже се познати кувар.

− Не могу ја замерати никоме, неки то раде озбиљно, неки забавно, од свих ја ценим нарочито Јохана Лафера, мислим Аустријанца, који снима и приказује емисије Немачкој. Чини ми се да је већ напустио свој ресторан и посветио се само емисијама. Енглези, такође, имају неке врло добре серијале, али ту не мислим на Џејмија Оливера, јер он прави неку врсту шоуа, престрашим се кад видим те његове мере, шака рузмарина − па у јело. А јој! Ипак, он је унео нови дух, освежење у те емисије, чуо сам да се спрема да крене у Аустралију. Гастрономија је неисцрпни капитал, који никада не можете искористити до краја, толико је кухиња у свету, обичаја...– додаје познати кувар.

А која је Карапанџи највише прирасла за срце, питамо.

− Италијанска. Тамо свако село има своју пасту, своје рецепте. Ево вам приче о пасти „трућули” коју спремам у сосу од празилука. Дошао је један Италијан код нас и каже, јесте, јесте паста, али то сигурно није прави „трућули”. Имао сам паковање оригинал пасте купљене од нона, старих госпођа из места покрај Вероне. На ресторанској карти, рецимо, имам истарски специјалитет „фужи” која одлично иде уз тартуфе, у Италији то зову „гарганели”. Истранин коме бих рекао „гарганели” мислио би да то није оно што он воли, као што и неки Италијан не би знао шта је то „фужи”. Иако је реч о истој ствари.

А штрукле, које је Карапанџа истицао у први план, као национално јело у Хрватској?

− Штрукле су по мени један феноменални специјалитет који би требало пропагирати и на мору, тамо где је риба „број један”. Изискује нешто више труда да се направи, али оне су нешто јединствено, изузетно, у свету тако нечег нема – истиче Карапанџа.

− У свом ресторану, ипак, ја служим интернационалну кухињу. Долазе ми гости из Луцерна, Цириха, Берна, Базела, нема правила. Нисам ни хрватски ни југословенски оријентисан. Има на карти свега, од бранцина на далматински начин са блитвом и кромпиром, разних салата, са добрим вином „плавцем”, па повремено буде и штрукли. Неке разочарам када им кажем да немам у јеловнику „мешано месо”, јер то могу да једу код своје куће. Али припремим ја и сарму, босански лонац, далматинску паштицаду, лесковачку пљескавицу и уштипке када се неко најави и то затражи. За намирнице нема проблема, рецимо једна фирма увози одличан кисели купус из Вараждина. Имам богату понуду вина: од„плавца” Антуновића са Хвара, „грашевине” од Пленковића, Козловића, Краутхакера, па и Александровићевог вина „опленац” из Тополе – не жели Стево никога да заборави.

Наравно, занима нас како његова породица сада живи, шта воле да спреме и поједу за своју душу.

− Овдашњи обичај је да се станује изнад бирта, ресторана. Дакле, све је уређено и прописано. Радимо двократно, пре подне до 14 и увече од 18 па надаље и то је највећи проблем за наше људе, јер Швајцарац неће доћи у два сата на ручак, јер зна да је ресторан затворен између два и шест. Мој син је углавном код девојке у Луцерну, кад дође кући само позове и каже: „Тата, један шнипо!” То значи скраћено: шницла и помфрит. Уз то узме и мајонез и каже да тако доброг јела нигде нема. Ћерка је од пре годину дана вегетаријанка, она сама себи припрема, али то је њен избор. Имамо у ресторану госте који не једу месо па спремамо и за њих, па алергичне на брашно или нешто друго, свакоме изађемо у сусрет, свакога поштујемо – напомиње наш саговорник.

Супруга Стеве Карапанџе, дакле, не мора да кува.

− Шалимо се да се Рената јако добро удала. За нас никада није проблем шта ћемо јести, обедујемо после затварања, салату, сир, остане неких финих специјалитета. А кад смо слободни, најчешће понедељком, одемо повремено код нашег Ранка Аћимовића на пљескавицу. Он је права легенда, има ресторан са југословенским специјалитетима. Одлазак код њега за мене је уживање у изласку, дружењу. Иако увек залутам на путу до њега – смеје се дугогодишњи кулинар.

Деца се неће бавити очевим послом. Није му жао, јер то у Швајцарској није ништа чудно. Лана је имала две и по године када су се ту доселили, Мислав тек годину и по. Како су одрастали, бежали су од кухиње.

− Млади се овде брзо осамостале, станују са друговима, девојком, момком, бирају свој пут. То је у реду – сматра глава фамилије Карапанџа. − Син је информатичар, ако буде паметан имаће успешну каријеру, а ћерка је задовољна у фирми која се бави некретнинама, сналази се одлично у рачуноводству. Ако ми треба нека помоћ, ту су, али не би радили у кухињи.

Ипак, свега тога не би било да је деведесетих година породица Карапанџа остала у Загребу, да Стево није родом из Огулина...

− Остао сам без посла 1991. године, у она луда времена. Била би то класична прича човека на погрешном месту, у погрешно доба са „погрешним презименом”, које није прописано државном политиком. Неки кажу „деликта презимена”. Имао сам добре пријатеље, пре свега Лазу Вујића, родом из Јајца, мада га ја зовем Словенац, зато што живи у Словенији. Дакле, Лаза је срео свог пријатеља, иначе бизнисмена, господина Ренеа Штамбаха, власника петнаестак фирми, који се пожалио да није задовољан како му воде локал. Отворио је кафану „баш за себе”, али то није било оно што је хтео и Лаза је препоручио мене. У то време сам са породицом већ живео у Италији, јер сам схватио да морам да одем из Хрватске, што пре − сећа се чувени кувар.

Стево Карапанџа данас прича с пуно оптимизма, чак и за оно непријатно што је доживео каже да су му можда учинили услугу. Ни трунке прекора, само лавина позитивне енергије. Ко да одоли да га не пита да ли је задовољан.

− Јесам, веома сам срећан. Неки мој колега је негде рекао да само срећан кувар може добро да кува, што је истина. Обично новинари извлаче неке наслове и поднаслове из контекста, да боље звучи текст и привуче читаоца, али ово је баш права ствар за наслов: само срећан кувар може добро да кува. Или само срећан човек може добро да кува, како хоћете. Ја сам задовољан, нашли смо овде свој мир, у лепој земљи, пуној реда, приватни живот нам је сређен, Ренати и мени ближи се тридесет година брака, имамо двоје деце. У раду нам је велико задовољство. Шта више? – узвратио је Стево Карапанџа после десетине питања постављених њему. У телефонском разговору.

Рајна Поповић

--------------------------------------

Пропитивање на граници

Стево је био приморан да напусти место директора хотела „Холидеј” у изградњи, јер су „будни радни људи тог колектива изненада тако одлучили”. Без посла, али са понудама од Јапана до Тел Авива, покушао је чак и да се отисне у Америку, мада би се вероватно покајао, мисли сада. Ипак, сместио се на неодређено време у месту Соаве крај Вероне, код доброг друга који му је рекао да са породицом (а повео је и таста и ташту јер им је Рената једина ћерка) може да остане колико год буде желео. Са репутацијом коју је имао и Италијанска федерација кувара настојала је да га негде запосли. Ипак, прихватио је позив за Швајцарску.

− Пођемо тамо, на граници смо, ја се скоцкао, одело, возим бе-ем-ве, излазим из кола, службеница која ту ради узима пасош, загледа га. Онај црвени некадашњи. Пита ме шта сам, кажем хотелијер, завршио сам факултет за то. Какво хотелијерство − када је рат тамо одакле сте – чуди се она. Она ме пита радим ли у Швајцарској, кажем да сам био члан неког жирија у Базелу. Позове још двојцу колега, врте пасош, чуде се оном што виде. А ја не разумем најбоље чему све то. Схватим помиње радну дозволу, на шта јој кажем да ћу одмах отворити шампањац ако је то истина. Пусте нас, ми стижемо на одредиште и тамо се сад шале са мном, не знају када ће ми средити папире, те ово, те оно. Кажем ја њима да се џабе труде да ме насамаре, да сам још на граници сазнао да имам радну дозволу – радо препричава Карапанџа своје догодовштине.

--------------------------------------------------

Никоме се није замерио

Већ годину дана после одласка из Загреба, Стево је дошао је на двонедељни одмор у Хрватску, мада су супруга и деца били редовнији посетиоци. Он је имао обавеза у ресторану. Нико му није претио, мада је више бивао на Рабу код Петра Хољара, који је Карапанџу, како каже, одгајио као кувара, после и у Ловрану. Изненађивали су се неки што га не виђају, други радовали што га опет срећу.

− Никоме се нисам замерио да би ме гледали попреко. Сад недавно на промоцији моје књиге у Загребу било је невероватно, од 18 до 23 сата чекали су новинари да ме питају понешто, вечерњи телевизијски дневник је почео са мном. У Београд стижем крајем марта, два дана ресторан ће бити затворен, што баш није обичај, али обећао сам да долазим – најављује Карапанџа.