Zoran Anđelković je trenutno predsednik Upravnog odbora „Železnica Srbije”. On je i savetnik u „Radio S”, najslušanijem u Srbiji po istraživanju „Stratedžik marketinga”, radiju čiji je vlasnik njegova mama, a glavni urednik − njegov sin. Ćerka tu u porodičnom preduzeću vodi kafić iako završava Fakultet političkih nauka, a snaja je zadužena za promocije. Kada sve sumira, Anđelković vrlo ponosno kaže da ima 52 godine, dvoje dece i tri unuka. Sudeći po kancelariji, reklo bi se da on tu drži sve konce u rukama.

− Pa, naravno! Na papiru sam savetnik, a u stvarnosti sam šef. Jeste porodična firma, ali program smo radio napravili oslanjajući se na tuđa iskustva i ono što rade kolege u inostranstvu, plaćamo istraživanja, voditelji su pažljivo odabrani, emisije osmišljene. Sluša nas milion i po ljudi dnevno, u proseku po 93 minuta. A svaki četvrti slušalac radija u Srbiji bira baš nas – ispaljuje naš sagovornik podatke kao iz rukava.

 − Čujte posao je posao, ali nisam pred mikrofon stavio svoju decu. Ma, ne! Eto na primer neobičan, vrlo slušan jutarnji program smo poverili Darku i Marku, dvojci sjajnih momaka, od kojih jedan radi kod nas već tri godine. a drugi s kojim se odlično uklopio je diplomirani glumac – navodi Anđelković.

Dosta je bilo vesti

Otkud u „savetničkoj” fotelji političar sa dugogodišnjom karijerom, Slobin čovek, nekadašnji sekretar partije, omladinski rukovodilac...

− Trebalo bi imati u vidu da sam „Radio S” otvorio 1994. godine, u vreme kada me je nerviralo što je u prvom planu svuda bio samo informativni program. Vesti, vesti, izveštaji... Hteo sam da vratim osmeh na lica Beograđana i ljudi u Srbiji. Drugo, imam veze sa muzikom u principu, jer sam svirao harmoniku, čak i u srednjoj školi, kao omladinac u Bošnjanima, mom rodnom selu kod Varvarina, pomagao sam u organizovanju folklora i prvi intervju tim povodom imao sam u „Politici” 1977. godine. Cela strana, naslov je bio „Selo među gradovima” i moja slika. Inače učio sam srednju ekonomsku školu u Kruševcu i stalno putovao kući, nisam tamo stanovao  – seća se Zoran.

Kad već pominjemo školu, Anđelković je uporedo sa omladinskom funkcionerskom karijerom, kao sekretar u nekadašnjem SSOJ-u završio i Ekonomski fakultet a onda potom i Fakultet za ONO i DSZ. „Ovaj drugi nisam planirao da studiram, nego sam se u praksi bavio organizovanjem lokalne policije u višenacionalnim zajednicama, sarađivao sam sa profesorima sa tog fakulteta i onda su mi oni predložili da položim ispite i napišem diplomski rad. I tako sam to upisao i završio.”

Omladinac u akciji

A kako je stigao do visokih partijskih pozicija? Počeo je kao predsednik omladine u Bošnjanima. „Ima tu 650 domaćinstava, nije malo mesto”, napominje Anđelković. „Sedam kilometara do Varvarina, sedam do Kruševca”.

− Godine 1978. nisu hteli da mi kažu da sam klinac da bih bio predsednik omladine, nego mi uruče poziv za vojsku. Odem u Požegu na odsluženje, a onda i u Hrvatsku, u Karlovac. I učinili su mi uslugu. Skinuo sam vojsku sa vrata. A tamo u uniformi opet ja organizujem vojnike, vodim ih na izlete, izvodim u grad. Vratim se kući, zaposlim se u „Kruševac-prometu”, izaberu me sada za predsednika omladine, pa se vratim u firmu, pa opet na funkciju, pa me pošalju da vodim radnu akciju u Paraćinu, na auto-putu. Godine 1984. sam kandidat za sekretara omladine Srbije. Kad je Goran Gnus otišao u vojsku ja postanem predsednik umesto njega 1986 – pokušava najkraće da prođe kroz svoju karijeru Anđelković.

E tu već ulazi u CK i slede zamorne sednice, postaje sekretar omladine Jugoslavije kada je predsednik bio Hasan Redžepi. Prelomni događaji, svađe, Kosovo, Izvršno veće, 1989. godina. Igra u Miloševićevom timu, ali ne slažu se uvek, da li je s njim bio baš dobar.

− Nisam mu nikada ušao u kuću. Upoznali smo se tako što sam ja kao predsednik omladine Srbije prisustvovao sednicama CK. Ali, razišli smo se dosta posle toga povodom rasprava o transformaciji Saveza komunista, jer sam ja bio za socijaldemokratsku partiju. Konačno je sve puklo kada je izbačen Mihailo Marković, bili smo protiv JUL-a, pa nisam izabran u Izvršni odbor, ostao sam samo poslanik. Tražio sam da sazovu kongres pa da nas ne izaberu, da ispadne elegantnije i logičnije rešenje nego da nas smene – smeška se Anđelković.

− Bez obzira na sve, nikada nisam gazio po svom mišljenju i Miloševiću  sam rekao ono što drugi nisu smeli. Čak i to da mu je pred konačni krah falilo petsto hiljada glasova na izborima – seća se naš sagovornik, što je pripisano tome „da previše čita stranu štampu”.

Rajna Popović

-----------------------------------------------------------

Tu je, ali se ne meša previše

Zoran Anđelković je danas zabavljen „Radijom S”, železnicom, izgleda da je otišao iz politike.

− Član sam Glavnog odbora SPS-a. Kakav sam sa Dačićem? Odlično. Nema spora da on treba da bude predsednik. Ja sam se 2006. kandidovao za to mesto, jer nisam hteo da Vučela koga sam vratio u partiju odmah postane šef. Ipak, najvažnije je da sam hteo da se vratim tamo odakle sam počeo, u privredu, jer za ljude najčešće pomisle da ništa ne vrede i da nemaju gde, ako ostave politiku. U privredi je naravno teže. Nemam sto života, a ni vremena. U politici sam 34 godine. Sad kao član Glavnog odbora, radim koliko traže, pomognem koliko mogu, ali se ne mešam previše – priznaje Zoran Anđelković.

--------------------------------------------------------

Plaćena funkcija

− Najgore je kada neko zameni funkcije, pa kao predsednik upravnog odbora pomisli da je direktor firme. Ja nisam glavni u „Železnici Srbije”. Mesto predsednika UO je plaćena funkcija – objašnjava Anđelković.

Koliko plaćena?

− Pedeset hiljada – odgovara kao iz topa.

Pa nije loše, fina suma, zaključujemo.

− Jeste, ali moj prethodnik je imao sto pedeset hiljada – vajka se.

--------------------------------------------------------

Nije sve samo muzika

− Oni koji misle da su najpametniji pokazuju da su zapravo najmanje pametni. O strateškim stvarima dakle odlučujem sam. Sva pamet u ovom poslu nije ni u meni ni u ljudima koji ovde rade. Promenilo se dosta ljudi, sedamdeset troje ih je sada ovde zaposleno, izvesno je da su samo oni iz računovodstva ostali isti. Dolaze, odlaze. Medijima je danas vrlo teško, evo mi imamo dvadeset predajnika, za svaki plaćamo zakup kao za stan u Parizu, od hiljadu do pet hiljada evra, na jednom stubu na planini. Nije to samo pustiš muziku i –to je to.

----------------------------------------------------

 

Razlaz sa Spomenkom Jović

− Radio S je sada smešten u prostorijama u Košutnjaku, iako je u etar prvo išao sa vrha nekadašnjeg CK. Nisam sve znao, ali sam doveo najbolje ljude koji su se u to razumeli. Uveo sam vesti na svakih sat vremena, ali kratko minut-dva, da ne ugnjavimo ljude . I puno dobre zabavne muzike. Čak sam razbio famu da gluva soba može da ima prozor, da voditelj ne sedi kao u bunkeru i ne zna kako je napolju. Sa Spomenkom Jović, prvom glavnom urednicom, sam se razišao zbog muzičke koncepcije. Ona je bila za to da se priklonima ozbiljnoj šemi, kaže, da obrazujemo narod. Rekao sam joj da to izvodljivo ako joj tadašnja ministarka kulture Nada Popović-Perišić bude finansijer, ali pošto radio živi od reklama a to narod neće da sluša neće biti reklama i − džaba sve. Spomenka ode na odmor, ja promenim muziku, ona se vrati i napiše mi da se ne slaže sa novom koncepcijom. Ja shvatim da ona neće da se vrati i postavim drugog na njeno mesto. Moj sin je šesti glavni urednik posle nje – ističe Anđelković.

---------------------------------------------------

Nameštaj ostao čitav

− Kada je bombardovana Palata „Ušće” svi su govorili da je tu bila Radio „Košava”, niko nije pominjao nas. Bomba je ušla na dvadeset drugom a izašla na četvrtom spratu. Tu na vrhu zgrade, preko puta studija imao sam kabinet, i u njemu ovaj isti nameštaj . Okolo je sve izgorelo, samo moj kabinet ostao netaknut. Slike na zidu i sve drugo je ostalo na mestu. Ima lepših garnitura, ali meni je ova najdraža, kupljena je kada je radio otvoren i preživela je bombardovanje. Jedva su mi je izneli stepenicama i ne bih je menjao ni za jednu drugu – pokazuje savetnik na kožnu garnituru u svojoj sobi.