To su već dobro poznate šaljive pitalice, zgodne za ovu priliku i – temu. Dok direktor čita referat, šta radi poltron koji mu ga je napisao?  Aplaudira?  Ne, hvata beleške! A kada direktor iznenada padne u nesvest, šta radi poltron? Nastavlja da čita umesto direktora? Ne, i on pada u nesvest! Direktor pada sa funkcije. Šta radi pravi poltron? Pretrčava na drugu stranu?  Ne, on je već na drugoj strani. Otkud i zbog čega je to i takvo ponašanje moguće primetiti i dan-danas?

Pogrešno bi bilo korene poltronstva tražiti u ljudskoj prirodi. Čovek se, kako je rekao jedan antički filozof, rađa kao tabula raza (prazna glava) i postaje ono što od njega naprave ljudi i društvo. Psiholozi i sociolozi definišu poltronstvo najčešće kao pokušaj kontrolisanja radnji i načina doživljavanja drugih ljudi, uglavnom nadređenih, prema sopstvenim uverenjima i motivima za napredovanje.

Sociolog iz Podgorice dr Novo Vujošević, autor knjige „Kako prepoznati poltrona”, objašnjava da je glavni zadatak poltronstva da se  „glavati gospodin”  (ili bar glavatiji),  kome se poltroniše, oseti srećnim, važnim, lepim, mudrim, hrabrim, plemenitim,... Zato se svako od tih glavnih, koji i sami nekom poltronišu, čim dođu na vlast okruže veštim poltronima. Krajnji cilj je uvek da onaj kome se poltroniše zavoli sebe i poltrona u sebi, smatra sociolog.

–  Politika je delatnost u kojoj, na žalost, ne vrede moralni principi kao onaj  „bolje umreti na nogama nego živeti na kolenima” ili  „bolje je biti jedan dan lav nego hiljadu godina ovca”. Kada osvoje vlast, vlastodršci se okružuju poltronima, jer to im je jedini način opstajanja na vlasti. Političari koji su snažne ličnosti okružuju se stručnim i jakim ljudima.  Ali, takvih političara kod nas je veoma malo. Oni koji se okružuju poltronima često nisu svesni da to može biti kontraproduktivno, i da ih upravo poltroni mogu na zlo navesti, da izgube vlast.  Reč je o tome da poltroni  „aminuju” i loše poteze svoga gazde, jer što god gazda kaže i uradi,  oni sa oduševljenjem prihvataju i odobravaju. Na taj način gazda stiče lažnu predstavu o svojoj veličini, ne vidi svoje mane –  tumači dr Vujošević.

I u većini naših firmi najviše se cene lojalnost rukovodiocima i poslušnost do poltronstva, potvrđuje istraživanje koje je sprovela magistar Dušica Zdravković,  direktorka Centra za upravljanje ljudskim resursima kompanije „Simpo”.

– Istraživanje koje sam  nedavno uradila anketirajući 1926 osoba u šest velikih domaćih preduzeća pokazalo je niz neočekivanih rezultata koji potiru mnoga uvrežena mišljenja o našim ljudima. Lično,  najmanje cene poslušnost i lojalnost rukovodiocima. Ti isti ljudi su, međutim, na pitanje šta se, po njihovom mišljenju, u preduzećima u kojima rade smatra vrednošću, odgovorili da je, na prvom mestu  –  lojalnost rukovodiocima (17,1 odsto), poslušnost  (15,6 odsto) i radna disciplina  (11,5 odsto).  Razlika između ličnog sistema vrednosti i sistema za koji veruju da je u preduzećima dominantan očigledna je i dramatična. Jer zaposleni u našim preduzećima su zbunjeni i rastrzani između  onoga za šta veruju da će im obezbediti napredovanje i onoga što je njihovo lično opredeljenje u radu  –  kaže naša sagovornica.

Prema njenim rečima, i rukovodioci smatraju da se u preduzećima najviše ceni lojalnost menadžmentu i poslušnost, iako oni  imaju i neke druge kriterijume za vrednovanje zaposlenih (stručnost, samoinicijativa, kreativnost i brzo izvršavanje radnih obaveza). 

Poražavajuće je što su, uz već postojeća  uverenja, i istraživanja pokazala da su poslušnost i poltronstvo postali ono što se ceni, a ne prezire!  Stoga je teško shvatljivo da je na ceni osobina koju su ismevali Anri Lefevr, Alber Kami, Erih From, kao i naši sociolozi koji su pisali o ovoj pojavi –  Novo Vujošević, Nenad Kecmanović, Ratko Božović, Dragan Koković...
Na kolenima pred autoritetom

Poltrone srećemo svakog dana, na svakom koraku.  To su ljudi, primećuje  dr Vujošević, koji klečanjem pred pretpostavljenim „bogovima”, „pašama”,  „knezovima”,  „autoritetima”, ljudima koji vedre i oblače... svoje određene položaje i privilegije stiču mimo svojih stvarnih zasluga stečenih radom i rezultatima rada i sposobnostima, i to klečanjem na način pokoran, bogobojažljiv, ljubaznošću koja se graniči sa servilnošću.

Evo i nekih konkretnih zapažanja Nova Vujoševića. Poltron uvek dozira poltronisanje prema funkciji koju šef zauzima i prema koristi koju, zauzvrat, od šefa očekuje. Poltron ne diskutuje prvi, sem ako je siguran kakav je stav onoga kome treba da se udvara. Izlaganje obično počinje citiranjem rukovodilaca i prihvata bez pogovora sve ono što šefovi predlažu.

Razmišljajući o ovoj pojavi normalno je pozvati u pomoć „učiteljicu života” – istoriju. A ona kaže, da moć proizvodi poltronstvo. Malo je primera iz istorije kada moć nije proizvodila beskičmenjaštvo, jer vlast i počiva na povijanju kičme drugih, klečanju pred „bogovima’’.

Ljudi bez zaštite, primećuje  dr Nenad Kecmanović u svom eseju „Agresija  podaničkog mentaliteta”,  spas nalaze u bespogovornoj  poslušnosti i moralnom kukavičluku. Ono što su nas etičari u knjigama o socijalističkom  (a naročito samoupravnom)  društvu učili,  da je „bolje umreti na nogama nego živeti na kolenima”, ili „bolje je biti jedan dan lav nego hiljadu godina ovca”, srušilo se pred svakodnevnom pojavom lepo kazanom u aforizmu jednog satiričara:  „Ostao sam pri svome mišljenju – drugi odoše dalje”.

Činjenica je da je grabežljiva trka za privilegijama stvorila od mnogih ljudi „moralne peškire” spremne da se uvuku pod skut svog „idola”  i svoje „uzdanice”, slažu se sociolozi i psiholozi. Zato nekako složno poručuju da je krajnje vreme da u prvi plan ipak izbiju iskrena, otvorena i kritična misao i da pri tome, ma koliko ona bila pogrešna, niko ne ispašta. Bolji su i za društvo korisniji iskreni, otvoreni, dostojanstveni i ponosni ljudi nego poslušnici, apostoli  pokornosti i vitezi ćutanja. Jer onaj ko misli, čak i ako to čini pogrešno, ima šansu da to mišljenje popravi, za razliku od „takojevića” koji ćute, podižu dva prsta i beskritično aminuju predloge pretpostavljenih, a nažalost, često napreduju li napreduju!

Dragan Pejić

-----------------------------------------------------------

Prepoznavanje

Psiholog iz Novog Sada Natalija Marko pokušava da prepozna poltrona:  – Na osnovu izgleda a i celokupnog ponašanja, očigledno je da poltron uvek ima žarku želju da podmetne leđa svome pretpostavljenom. Kao po nepisanom pravilu, malo sagnut, pogotovo ako je viši od šefa, dežuran osmeh i pogled poltrona u trenutku poprima strog izraz u prisustvu svog podređenog. Raspoložen i uslužan postaje nadobudan, a nekad i – vulgaran.

-----------------------------------------------------------

Sinonimi

Beskičmenjak, ulizica, gmizavac, takojević, puzavac, moralna kukavica, podrepaš,  čankolizac, ljigavac,  beskičmenjak, šlihter, povodljivac, udvorica, prišipetlja, podvirep, puzavac... Ovim brojnim sinonimima dodajmo i jezgrovitu definiciju Meše Selimovića: „Poltroni su đubre na kojima rastu sva zla ovog sveta”.

----------------------------------------------------------

Put do posla

Kalifornijski univerzitet nedavno je objavio rezultate istraživanja u kojem je učestvovalo 120 studenata diplomaca koji su se prijavili za nov posao. Pokazalo se da su oni koji su rekli ono što svi vole da čuju (kao na primer: „Vaša kompanija je poznata po ulaganju u timski rad, a to je ono što zaista cene”)  bili dvostruko uspešniji od manje slatkorečivih, ali jednako kvalifikovanih kolega.

Zaključak istraživača je da ljudi vole pohvale, bez obzira na to da li se radi o proračunatom laskanju ili ne. Nakon ovakvih i sličnih rezultata istraživanja, poslovnim konsultantima za razvoj karijere nije ništa drugo preostalo nego da verifikuju poltronstvo kao alat za napredovanje u karijeri, ali u svom blažem obliku. Za početak, bilo je potrebno definisati blaži termin, tako da se sada u inostranstvu pojavljuju knjige koje savetuju zaposlene kako da vešto upotrebe svoj „talenat za laskanje”,  a ne kako da postanu  „šlihtare”.

Ovakve knjige obično se bave tankom linijom između uobičajenog, pristojnog laskanja i ulizivanja. Lepe reči za šefa i osmeh za poslovnog partnera sva vrata otvaraju i takvu komunikaciju preporučuju svi poslovni savetnici u literaturi namenjenoj razvoju karijere. S druge strane, kao reakcija, gotovo istovremeno pojavila se i poslovna literatura koja menadžerima savetuje kako da prepoznaju upravo te utrenirane poltrone u sopstvenim redovima, jer oni često laskanjem prikrivaju radnu nesposobnost i time štete firmi.

--------------------------------------------------

Neronov slučaj

Da je vlast nad ljudima proizvodila paranoičnu potrebu za ugnjetavanjem, dokazuju mnogi primeri iz istorije i literature, a najcelovitiju sliku konkretne ličnosti koja proizvodi poltronstvo daje istorija u liku Nerona, rimskog cara iz prvog veka ove ere. Imajući neograničenu vlast  nad ljudima i stvarima, Neronu se prohtelo da bude i pesnik. Bio je beznadežno netalentovan, ali to mu nije smetalo da u toku dvadeset punih godina,  u Rimu i Grčkoj, odnese ogroman broj pobeda na pesničkim takmičenjima. Njegova poezija bila je, kažu savremenici –  tragično loša, ali je,  ipak,  na svakom takmičenju na kome se pojavio pobeđivao, dobijao lovorove vence i pohvale. Jednostavno, niko nikada nije se usuđivao da mu kaže da je bez trunke talenta, jer se zbog toga mogla izgubiti  glava.