Соколи под обручима

Док се игра Светско првенство у кошарци није на одмет да се подсетимо како је овај спорт настао у Србији. Упознавање са историјатом игре под обручима олакшано нам је захваљујући деведесетогодишњем Душану Цветковићу из Београда, који је у својој књизи „Соколи и соколски слетови” између осталог описао и почетке једног од наших најтрофејнијих спортова.

Развој кошарке нераскидиво је повезан са предратним соколским друштвима, која су била јако развијена у Краљевини Југославији. „Савез српских сокола” основан је још 1908. године, као национални огранак витешке спортске организације настале 1862. године у Чешкој на предлог Мирослава Тирша, доктора филозофије и професора Прашког универзитета. Занимљиво је да је творац „соколства” сам израз позајмио из српске епске поезије, у којој је птица соко синоним за одважност, храброст, честитост и племенитост.  

Код нас су соколска удружења постала масовна у време краља Александра Карађорђевића, кад се свуда по Србији граде велике гимнастичке хале – соколане. Одржавала су се бројна такмичења у гимнастици и другим спортовима, а на великим соколским слетовима у иностранству учествовали су и наши младићи. Међу њима на великом слету у Прагу 1938. године појавио се као осамнаестогодишњак и Београђанин Душан Цветковић. „Политика” је опширно извештавала са овог значајног спортског догађаја, а Душанова мајка је помно исецала сваки чланак и чувала да покаже сину када се врати кући.

– Моја мати је прва почела да сакупља документацију, а ја сам то после наставио и све што сам у међувремену сакупио преточио сам у књигу – каже Цветковић.

Тако је остало забележено и да је 1922. године представник Лиге Црвеног крста Вилијем Вајланд посетио Београд, одржао предавање о кошарци и упознао Соколе и омладину са новом игром. Десило се то у Основној школи „Краљ Петар Први” поред Саборне цркве, а на школском дворишту постављени су кошеви. На том месту постоји табла на којој је записано да су то били први кошеви у Београду, тек касније постављени су и на Малом Калемегдану.

Кошарку су прихватила соколска друштва, затим остала омладина и наставници гимнастике. Ученици Друге мушке гимназије Светислав Вуловић и Света Ранчић први су превели правила игре и објавили у Спортској библиотеци под називом „BASKET – BALL” давне 1924. године. Године 1935. у дворишту Основне школе „Вожд Карађорђе” у Соколани код Аутокоманде били су постављени кошеви по упутству наставника гимнастике и начелника Соколског друштва Зденка Павића, ту су се свакодневно окупљали чланови друштва и играли кошарку.

Кошарка се највише играла и на теренима у соколанама на углу Делиградске и Тиршове улице и у Земуну.

Земунски референт за овај спорт Бора Јовановић (1910–1962) убрзо је отишао у Варшаву на студије физичке културе, а касније је био један од пионира кошарке, међународни судија и професор на Високој школи за физичку културу у Београду. Поводом 12. олимпијских игара (требало је да се одрже у Хелсинкију 1940. године, али су отказане због рата) Павић је објавио званична правила кошаркашке игре.

Прва официјелна међуградска утакмица у кошарци одиграна је у Борову између Београда и Загреба у свим категоријама. Интересантан је податак да је женска екипа Београда победила Загрепчаке са 2:0, а једини кош постигла је Ружица Радовановић, која је после рата одиграла више од сто утакмица за „Црвену звезду”. Утакмицу у Борову судила је Вера Павић, мајка књижевника Милорада Павића.

Савез сокола Краљевине Југославије био је члан Интернационалне федерације аматера за кошарку. Као такмичарска дисциплина кошарка се играла на Свесоколским слетовимау Прагу 1938. године и Софији 1939. године, као и у Скопљу где је екипа Соколске жупе Београд освојила прво место.

На олимпијадама игра под обручима први пут се играла 1936. године у Берлину, али наша екипа није учествовала. Међутим, после Другог светског рата овај спорт се и код нас нагло развија, прво у Београду, на Малом Калемегдану, а затим и у целој бившој Југославији, да би убрзо постала један од наших најтрофејнијих спортова са пуно медаља са олимпијада и светских и европских првенстава.

А соколска друштва су доживела потпуно супротну судбину. Њихов рад је забрањен, да би се тек 1992. године соколари поново окупили, али у знатно скромнијим условима. Соколски домови нису враћени власницима, за разлику од Чешке. У Прагу се, тако, сад поново окупљају соколи из свих словенских земаља, организују се слетови и атрактивне гимнастичке параде централним градским улицама.

Д. Стевановић