„Abrakadabra“ sigurno nije ta magična reč koje će raščivijati tešku misteriju tri ritualna „b“: burme, bidermajera i bračnog blagostanja koje nužno ne sledi iza bajkovite svadbene svite. Do kraja života, u nevolji i sreći, u vernosti do smrti… Nisu li ovo, možda, prejake reči, pogotovo za generacije čija budućnost nije opcrtana nepokolebljivom verom u progres?

Tridesetpetogodišnjoj novinarki S. P. dosadila je neodlučnost njenog dve godine mlađeg dečka. Jednog dana se odvažila da neki komad nakita od pokojne bake pretoči u dve burme i sama zaprosi svog „večnog dečaka“. Danas, posle pet godina braka, tvrdi da je umorna od toga da bude „kavaljer“ i rado bi se, za promenu, našla u ulozi nezaštićene „snajke“ opasane ne britkom pameću, već keceljom sa svekrvinim inicijalima. 

– Savremeni brak, pogotovo mladih ljudi, podrivaju neprestana neusklađenost uslova u kojima žive, ali i preterana očekivanja – kaže Borjana Savić, porodični psihoterapeut u Specijalnoj bolnici za neuropsihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. Ono što je za starije generacije smatrano luksuzom zahtevati, to mlađi ljudi uzimaju kao neophodan uslov da bi uopšte osnovali svoju porodicu. Dok „stignu“ do stana, posla, kola i markirane odeće, reproduktivni period se već približio klimaksu. 

Bračnog druga, najčešće, biramo, a kasnije pokušavamo da „skrojimo“ po meri nesvesnih aršina i modela najčešće preuzetih iz naše primarne porodice. Međutim, odnosi roditelja nisu presudni za našu bračnu sreću. Mladi, kako kaže Borjana Savić, mogu sami svesno da doprinesu kvalitetnom izboru partnera ukoliko obrate pažnju da svoje buduće izabranike dobro upoznaju pre konačne odluke da papirom ozvaniče ljubav. Potrebno je minimum godinu dana zabavljanja. Tri godine je idealan period da se jasno ustanovi da li će se princ pretvoriti u žabu, a lepotica u Pepeljuginu ružnu sestru. Iako ne postoji tajna formula skladnog braka, terapeutska praksa pokazuje da veću saglasnost postižu bračne zajednice u kojima su oba partnera približno sličnih interesovanja, godina, obrazovanja, porekla i mentaliteta.

Ne sme se prećutati značaj seksualne privlačnosti. Ona je važan, ali ne i dovoljan uslov za dobru uigranost i u drugim segmentima života. Bitno je da muž i žena opstaju kao tim. To se, pogotovo, odnosi na svakodnevne kućne poslove u kojima bespogovorno treba ravnopravno da sudeluju.

Kako zadržati „leptiriće“ u stomaku, a da od njih posle izvesnog vremena ne pripadne muka? Naša sagovornica ističe da se odnos mora negovati. U eri brzog življenja to znači naći vreme za sebe i svog partnera. Česti sitni ugođaji, izleti, putovanja, izlasci mogu uvek uneti svetlost u brak. Neposrednost u odnosu oba supružnika je poželjna, ali ne toliko da biste pred voljenim bićem puštali vetrove ili podrigivali za stolom.. Uviđavna distanca je samo način da sebe i drugoga zaštitimo i sačuvamo u ljubavi i dopadanju.   

– Svako mora da ima i svoj život, prijatelje i obaveze u kojima ostaje celovita jedinka. Brak nije i ne treba da bude simbioza – ističe Borjana Savić. Ne bi trebalo da zasnivamo zajednicu na unapred postavljenim igrama, ulogama i interesima. Brak je živa forma, a ne poslovni aranžman. A tome se, nažalost, u našoj sredini najčešće teži. Inicijativu za brak, uglavnom, povlače mlađe žene, tražeći u muškarcu ekonomsku stabilnost.

Novo vreme donosi i nove oblike funkcionisanja porodice. Tamo gde su obe strane situirane često imamo skladne supružnike na različitim adresama. Međutim, potomstvu je neophodno da oseti svakodnevnu, ritualnu, ustaljenu vezu i prisutnost oba roditelja. Fizička odvojenost skladnog para je zanemarljiva prepreka u odnosu na onu koja nastaje u lošem braku pod istim krovom.

Neuspešan brak je prevashodno onaj u kome dominira neki od oblika nasilja, bilo fizičkog ili psihičkog. Šta je nasilje u bračnoj zajednici određeno je time da li neko od supružnika čin agresije tumači kao po svoju ličnost ugrožavajući ili ne. Za neku ženu šamar je sitnica preko koje ćutke prelazi, za drugu i ružna reč predstavlja vrhunac iživljavanja. Tema nasilja u braku je veoma delikatna, baš kao i granica koju treba povući između provokacije i agresivnog čina kao odgovora na tu provokaciju. Terapija je tu da svakom paru kao zasebnoj celini pomogne u rešavanju konfliktnih situacija. Ne treba zazirati i bežati od pomoći psihijatra – zaključuje Borjana Savić.