„Абракадабра“ сигурно није та магична реч које ће рашчивијати тешку мистерију три ритуална „б“: бурме, бидермајера и брачног благостања које нужно не следи иза бајковите свадбене свите. До краја живота, у невољи и срећи, у верности до смрти… Нису ли ово, можда, прејаке речи, поготово за генерације чија будућност није опцртана непоколебљивом вером у прогрес?

Тридесетпетогодишњој новинарки С. П. досадила је неодлучност њеног две године млађег дечка. Једног дана се одважила да неки комад накита од покојне баке преточи у две бурме и сама запроси свог „вечног дечака“. Данас, после пет година брака, тврди да је уморна од тога да буде „каваљер“ и радо би се, за промену, нашла у улози незаштићене „снајке“ опасане не бритком памећу, већ кецељом са свекрвиним иницијалима. 

– Савремени брак, поготово младих људи, подривају непрестана неусклађеност услова у којима живе, али и претерана очекивања – каже Борјана Савић, породични психотерапеут у Специјалној болници за неуропсихијатријскe болести „Др Лаза Лазаревић“. Оно што је за старије генерације сматрано луксузом захтевати, то млађи људи узимају као неопходан услов да би уопште основали своју породицу. Док „стигну“ до стана, посла, кола и маркиране одеће, репродуктивни период се већ приближио климаксу. 

Брачног друга, најчешће, бирамо, а касније покушавамо да „скројимо“ по мери несвесних аршина и модела најчешће преузетих из наше примарне породице. Међутим, односи родитеља нису пресудни за нашу брачну срећу. Млади, како каже Борјана Савић, могу сами свесно да допринесу квалитетном избору партнера уколико обрате пажњу да своје будуће изабранике добро упознају пре коначне одлуке да папиром озваниче љубав. Потребно је минимум годину дана забављања. Три године је идеaлан период да се јасно установи да ли ће се принц претворити у жабу, а лепотица у Пепељугину ружну сестру. Иако не постоји тајна формула складног брака, терапеутска пракса показује да већу сагласност постижу брачне заједнице у којима су оба партнера приближно сличних интересовања, година, образовања, порекла и менталитета.

Не сме се прећутати значај сексуалне привлачности. Она је важан, али не и довољан услов за добру уиграност и у другим сегментима живота. Битно је да муж и жена опстају као тим. То се, поготово, односи на свакодневне кућне послове у којима беспоговорно треба равноправно да суделују.

Како задржати „лептириће“ у стомаку, а да од њих после извесног времена не припадне мука? Наша саговорница истиче да се однос мора неговати. У ери брзог живљења то значи наћи време за себе и свог партнера. Чести ситни угођаји, излети, путовања, изласци могу увек унети светлост у брак. Непосредност у односу оба супружника је пожељна, али не толико да бисте пред вољеним бићем пуштали ветрове или подригивали за столом.. Увиђавна дистанца је само начин да себе и другога заштитимо и сачувамо у љубави и допадању.   

– Свако мора да има и свој живот, пријатеље и обавезе у којима остаје целовита јединка. Брак није и не треба да буде симбиоза – истиче Борјана Савић. Не би требало да заснивамо заједницу на унапред постављеним играма, улогама и интересима. Брак је жива форма, а не пословни аранжман. А томе се, нажалост, у нашој средини најчешће тежи. Иницијативу за брак, углавном, повлаче млађе жене, тражећи у мушкарцу економску стабилност.

Ново време доноси и нове облике функционисања породице. Тамо где су обе стране ситуиране често имамо складне супружнике на различитим адресама. Међутим, потомству је неопходно да осети свакодневну, ритуалну, устаљену везу и присутност оба родитеља. Физичка одвојеност складног пара је занемарљива препрека у односу на ону која настаје у лошем браку под истим кровом.

Неуспешан брак је превасходно онај у коме доминира неки од облика насиља, било физичког или психичког. Шта је насиље у брачној заједници одређено је тиме да ли неко од супружника чин агресије тумачи као по своју личност угрожавајући или не. За неку жену шамар је ситница преко које ћутке прелази, за другу и ружна реч представља врхунац иживљавања. Тема насиља у браку је веома деликатна, баш као и граница коју треба повући између провокације и агресивног чина као одговора на ту провокацију. Терапија је ту да сваком пару као засебној целини помогне у решавању конфликтних ситуација. Не треба зазирати и бежати од помоћи психијатра – закључује Борјана Савић.