Светионик српских душа

Светлана Велмар - Јанковић је рођена је у Београду, ту је проживела свих својих 77 година, и њему је посветила неке од најлепших страница икада написаних о овом граду. Студирала је француску књижевност и упоредо радила као новинар у „Дечијој штампи”, касније је била уредник у часопису „Књижевност”и издавачкој кући „Просвета”. Постала је (1989) независни писац и установила библиотеку „Баштина”, једну од најважнијих едиција у српском издаваштву друге половине 20. века. Новембра прошле године изабрана је за редовног члана Српске академије наука и уметности.

Већ са својим књижевним првенцем, романом „Ожиљак” (1956), Светлана Велмар - Јанковић је стекла углед међу зналцима и симпатије читалаца, да би њена каснија дела – пре свега роман „Лагум”, којим је заслужила светску славу, па „Бездно”, „Нигдина” и „Прозраци”, „Дорћол”, „Врачар” , „Гласови”, затим збирке есеја „Савременици”, „Уклетници” и „Изабраници”, драме „Жезло” и „Кнез Михаило”, молитве „Светилник” и први део аутобиографског романа „Прозраци” – освојила прво домаћу, онда и страну јавност и, најзад, многобројна признања. Поменимо награде„Исидора Секулић”, „Иво Андрића”, „Меша Селимовића”, „Борисав Станковић”, НИН-ову награду за „Бездно” као роман године 1992. и награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу 1992. „Књига за Марка” (1998), посвећена њеном унуку, али намењена и свим другим радозналим и паметним дечацима и девојчицама добила је награде „Невен” и „Политикин Забавник”.

* Љубав према родном граду сте већ уткали у своја ранија дела, али сад очекујемо на ту тему једно свеобухватније, на којем, како сте признали, радите већ осам година: кратку историју Београда под називом „Капија Балкана”.

–Београд је чудо којем се непрестано дивим. Зато сам се и запетљала у тај рад на књизи, што треба да буде једна кратка историја Београда. Не смем више ни да поменем реч „кратка”, јер је тај рад испао дугачак, предугачак, па вас молим да га не помињемо док га, ако бог да, не завршим.

* Једно време сте били члан Комисије за давање назива улицама Београда. Да ли сте успели у ономе ради чега сте се и прихватили тог посла?

–Нисам успела, зато сам и дала оставку на то звање којем сам се обрадовала и којим сам се поносила. Била сам окружена сјајним сарадницима, стручним и стварно посвећеним Београду. Зналци – заљубљеници. И данас сам им захвална што смо заједно радили. Али, и тада се, године 2002, у наше одлуке умешала и мешала политика и – разишли смо се, нажалост.

* Више пута сте рекли да се најбоље осећате уз Дунав, да је то ваш извор енергије, исцелитељ и подстицај, да сте се због њега преселили са Звездаре на Нови Београд.

–Дунав, ту предивну реку, то најживље тајанство које гледамо а не спознајемо, заиста примам као извор енергије, врело лековитих подстицаја и сваковрсног исцелења. Сневам о својој књизи о Дунаву одавно, и замишљам је у појединостима, уживајући – али се бојим да нећу стићи да је напишем. Увек остаје оно, најдраже, што не доспемо да урадимо.

* Прегрмели сте многе немиле ударе судбине: оптужбе на рачун вашег оца (писац Владимир Велмар-Јанковић био је члан Владе националног спаса Милана Недића за време Другог светског рата) и његово прогонство, смрт првог супруга, одлазак сина у Америку, нарушено здравље…

–Данас мислим да сам имала претежак и, истовремено, прелеп живот, самного искушења и губитака, али и са датом способности за доживљаје ирадости и среће. Живот који сам проживела и који сад живим осећам каопоклон под којим се све дубље савијам, и од патње и од захвалностипред тим поклоном.

* Којих се детаља из детињства, младости, можда и времена кад сте се бавили новинарством најрадије сећате?

–Добро памћење ми је даровано и тај дар сам у великој мери сачувала, хвала богу. Штошта сам од личног живота умешала у фиктивне токовемојих казивања, ништа није сасвим исто како је записано у мојим сећањима, а ни сећања нису сасвим иста онаква каква су била уцртана у некој стварности, изван запамћеног. Упоредо са „Капијом Балкана” радим на књизи „Прозраци 2”, и зато вам нећу испричати оно што још ни у једној објављеној књизи није записано – можда треба да то сачувам за рукопис у настајању.

* Најстаријем унуку посветили сте „Књигу о Марку”, млађима – Ави Милени и близанцима Алекси и Луки – „Очаране наочаре”. Да ли вам је лакше ишло писање за децу него за одрасле?

–Доживљавам као много теже писање за децу, јер кад пишете за њих не смете да испустите невидљиву нит истине која мора да буде уткана у казивање. Истине која је друго лице искрености. Деца се не могу преварити лепим речима без правог, спонтаног звука истине. Била бих заиста срећна ако би млади читаоци мојих књига осетили оно што сам желела да им пренесем: светлост љубави која гори у свима нама, дотакнута нашим рођењем. Мене је осветлила љубав моје мајке.

* Шта мислите о ангажовању писаца у дневној политици? Кад је то оправдано и чак пожељно? Да ли бисте се ви тога прихватили, у којим околностима и под којим условима?

–Одувек знам да никако нисам спремна да учествујем у политичким радњама: ни спремна, нити способна. При том сам уверена да писци увек, кад год кроче у политику, извуку дебљи крај. Политика и писање нису сродни по деловању ни у духу ни у уму. Кад се доведу у везу, запетљавају се.

* У последње време се у јавности много говори, и за и против, привилегија „заслужним грађанима” (истакнути спортисти, уметници, писци…). Какво је о томе ваше мишљење, с обзиром да сте се, пре три године, одрекли права на националну пензију?

–Заслуге су важне и, вероватно, потребне свим људима, али је, такође, важнода буду праведно додељене...само што правда није увек достижна, заиста је склона да пролази светом завезаних очију. Нема много користи од тога што се све то одувек зна.

* Поменули сте да вам прија енглески обичај поподневног испијања чаја. Са ким најрадије „укрштате шоље” ? 

–Откако сам се извукла из тешке болести, мој муж и ја не пијемовечерњи чај, нажалост. Наше шоље кафе испијамо само ујутру, после доручка, уживајући у заједнички проведеним тренуцима.

Зими устајем и пре зоре, кад сам здрава, и вежбам јогу – то ми је доказда сам добро и да могу да почнем да радим, а ако радим, пишем. А и шта    

бих друго радила у рану зору?

* Имате ли неки животни мото, принцип од којег никад не одустајете, филозофију која вам помаже да будете то што јесте?

–У раном детињству отац ме је научио народној пословици коју узимам, и сад, као кредо: „Што можеш данас, не остављај за сутра”. Не знам да ли сам, бар донекле, успела да освојим ону другу од две највеће заповести из Јеванђеља по Матеју: „Љуби ближњега својега као самога себе”.

* Шта сматрате највећим постигнућем данашње Србије, шта њеном највећом маном? Шта бисте, да можете, овде најпре променили?

–Србија је данас политички ослобођена, али је изгубила многе вредности, пре свега моралне и духовне. Бојим се да су се пљачка и крађа толико одомаћили у нашој држави да је последњи час да им се покаже ко јеправи власник – да је то обичан народ који хоће оно што сви народи одувек желе: спокојан живот у миру, са правом на ред и рад и на добре услове за подизање потомства.

-----------------------------------------------------------

У искривљеном огледалу

* Да ли писци, домаћи или страни, имају било каквог утицаја на начин размишљања и понашања данашњих младих генерација у Србији?

–Стрепим да немају, бар не они писци који нису упућени у начине размишљања нових младих људи. У великом сам губитку јер, колико примећујем, ни мој унук Марко, сад, као пунолетан, није расположен да ме пусти да се приближим његовој генерацији. Врло је осетљив и, наравно, зна колико га волим, што га не спречава да ме види у искривљеном, смешном огледалу, као даму из једног давно превазиђеног времена. При том, ипак, показује много попустљивости и разумевања. Није ни то мало!

-----------------------------------------------------------

Књижевни мезимци

*Ваш „Лагум” уврштен је међу десет савремених српских романа у едицији „Сто словенских романа”. Да ли је он Ваш „мезимац”?

– Мислим да могу да изаберем, како кажете, два „мезимца” међу својом „књижевном децом”(мада ми то врло тешко пада, јер сам са свом једнаком снагом везана.): један је„Лагум”,други„Књига за Марка”. Са „Лагумом”сам упознала и искусила највећу сумњу у своје књижевне могућности, радила сам више од две деценије ту књигу и имала четири њене верзије, док сам „Књигу за Марка” исто дуже писала, са прекидима, али и са великом радошћу, јер сам учила да пишем за децу уз велику помоћ мога унука Марка који је почео да ми ставља примедбе, изузетно корисне, од своје пете године.

Александра Мијалковић