Тесла остао без десет „нобела”

Свуда слављен и хваљен, није утекао прометејском усуду. Није ни антички јунак који је украо ватру боговима са Олимпа. А којим се то земаљским силницима замерио „лички Прометеј” да остане без научног одличја за којим сви жуде?

Чувени „Њујорк тајмс” похитао је да пре свих, шестог новембра 1915, на својој насловној страници извести да су Никола Тесла и Томас Алва Едисон, двојица најљућих супарника у вишегодишњем „рату струја”, овенчани Нобеловом наградом за физику. Испоставиће се, нажалост, да је извор вести, дописник лондонског „Дејли телеграфа” из Копенгахена, увелико забрљао, а наш славни претеча пожурио да заводљиву новост проследи банкару Џону Пирпонту Моргану млађем који га је новчано помагао у неким подухватима. И као у стиху Бранка Радичевића: „Чун се љуљну, он се трже, оде санак пусти!”

Да ли је више од ма ког другог научника у историји закинут онај који је својим генијалним замислима и огледима, можда, највише задужио човечанство? Хоће ли се ико подухватити огромног задатка да исправи једну од највећих неправди почињених у науци и учињених у име науке? Зар је могуће да у Србији нико није знао за толику неправду нанесену човеку који јој и дан-данас свуда проноси славу?

Нестале фасцикле

Сетићете сте, свакако, да је и у овдашњим гласилима неколико пута распредано да ли је једном или ниједном био предложен. Врсни зналац и познавалац, др Марк Сајфер, у својој књизи „Чаробњак: живот и време Николе Тесле – биографија једног генија”, утемељеној на докторској дисертацији на исту тему, запитао се зашто такав величанствени мислилац „никада није добио Нобелову награду, и поред тога што је био номинован”. Проучивши подробно заоставштину која се чува у „Музеју Николе Тесле” у Београду, у Институту Смитсонијан у Вашингтону и на Колумбија универзитета у Њујорку, написао је да се ни Никола Тесла, ни Томас Алва Едисон никада нису окитили нобеловским венцем!

И сам зачуђен што двојица ненадмашних проналазача нису постали славодобитници најугледнијег научног одличја, дотични Американац закључује: ... „може се рећи да је невероватно (1) да ниједан од њих двојице никада није добио и (2) да нико из тог доба није открио који се разлог крио иза тог чудног историјског хира”.

Победницима су 1915. проглашени отац и син, Виљем Хенри Браг и Лоренс Хенри Браг. Ни у архиви Краљевске академије (Шведске) нема податка да је Никола Тесла био међу будућим славодобитницима, међутим два гласа (бројеви 33 и 34) недостају у својим фасциклама! Шта се у тим корицама налазило?

Заљубљеник у дело и живот „оца електрицитета”, Марк Сајфер открио је да је Николу Теслу тек 1937. номиновао професор Феликс Еренхафт из Беча, који је предходно кандидовао и Алберта Ајнштајна, позвавши се на статут Нобелове фондације да се могу наградити старија дела, ако је њихов значај сагледан у новије време: под тим је подразумевао откриће високофреквентних струја и обртног магентног поља. Нобелов комитет је одбацио препоруку уз образложење да су ти проналасци, иако генијални и претходница електротехнике, остварени четири деценије раније.

Данас није редак случај, као што је познато, да се достигнућа која су издржала пробу времена задоцнело награде.

Као гром из ведра неба одјекнуло је крајем 2007. веома утемељено трагање познатог физичара и члана Хрватске академије знаности и умјетности (ХАЗУ), Владимира Пара, да је Никола Тесла нобеловски ловор требало да понесе, најмање, десет пута! На основу који чињеница је то утврдио? Сасвим једноставно: на темељу научних продора којима су увиди и замисли ненадмашног српског истраживача и изумитеља претходили, а заслужили су Нобелову награду! Ко не верује, нека пажљиво прочита уметак „Задивљујућа открића”.

А где су преостала два, питаћете се када прочитате текст у оквиру, јер су акцелератор честица и линерани акцелератор сврстани под једно откриће и награђени, а за радар још нико није? Претпоставља се да се, вероватно, мисли на претечу транзистора (или логички склоп „and”), за који су међу нобеловске бесмртнике 1956. увршћени тројица Американаца – Вилијам Шокли, Џон Бардин и Волтер Братејн (руку на срце, најпре за проучавање полупроводника, а потом за транзисторски учинак), и на јонизовану плазму, за коју је 1932. за хемију окруњен Ирвинг Лангмјуер.

А шта бисте рекли за преостале проналаске, као што су вакуумска цев, флуоресцентна светиљка, сателити у геостационарној орбити, теледириговано управљање (крстареће ракете), криогена течност, честично оружје, летелица с вертикалним узлетањем, светска комуникациона мрежа (Интернет) и тако редом?

Претекао Рентгена

Два су голицљива и неразјашњена питања у вези с доприносом Николе Тесле физици: откриће рендгенских зрака и откриће електрона. Није ли, баш, он претекао и Вилхелма Конрада Рентгена и Џозефа Џона Томсона? Српски научник је још 1894. уочио да се затворене фотографске плоче, смештене покрај катодне цеви, оштећују, и сместа је посумњао да је то последица некаквог зрачења, што је на неколико места потврђено. Када је ваљало да своја сазнања уобличи, почетком 1895. запалила му се лабораторија и изгорела до темеља.

Чекајући да поново почне са опитима, разочарао се дознавши да је крајем те године Вилхелм Рентген објавио своје откриће истих непознатих зрака. Никола Тесла је брже-боље похитао да своја сазнања обелодани у часопису „Илектрикал ривју”, а потом у још неколико чланака који их подробно описију. Судбина се, опет, умешала: Нобелова награда за физику отишла је у друге руке. Можда је Вилхелм Рентген знао за огледе „личког Прометеја”, но то никада нећемо сазнати?

Откриће електрона 1896. које се, као што се зна, приписује Џозефу Џону Томсону још више голица знатижељу. Пет година раније Никола Тесла је, како наводи академик Владимир Пар, у часопису „Илектрикал енџенир” обзнанио резултате својих експеримената са електричним пражњењем у вакуумској цеви које је протумачио као деловање електрично набијених честица. На чланак је стигла оштра осуда поменутог будућег нобеловца, на шта му је наш научник сместа узвратио речима: „Опажена појава је последица кретања малих електричних набијених честица које се великом брзином сударају с молекулима разређеног гаса”. У поновљеним огледима Џозеф Џон Томсон је, управо, доказао да постоје наелектрисане честице какве је Никола Тесла описао, назвао их је електронима и окитио се нобеловским одличјем.

Никола Тесла је и другим својим изумима претходио великим проналасцима који су оверени најблиставијим научним признањем. Тако је 1903. осмислио радар који је направљен тек 1937, а исте године је обелоданио замисао за електронски микроскоп на чије се појављивање чекало 28 лета. Идеју за акцелератор (убрзавач) снопова наелектрисаних честица изложио је 1891, а први линерани направљен је 1932. Надалеко оглашеним космичким зрацима из 1897, свакојако представљаним у јавности, предсказао је потоње експериментално откриће из 1912.

А у следећа два подухвата је толико искорачио испред својег времена, да је то напросто задивљујуће: 1899. је наговестио индуковану радиокативност која је изведена 35 година касније, а 1893. је најавио справу налик ласеру на чије се отелотворење чекало до 1960! И неупућенима је јасно да је, говорећи да слике које нам се привиђају изазива рефлексно деловање мозга на мрежњачу – што је најуопштенија представа телевизије – обелоданио кудикамо пре осталих. Био је убеђен да је такво технолошко чудо, које је назвао телевизија, остварљиво.

Године 1893. направио је рубински уређај који је електричном струјом побуђивао и испуштао светлосни зрак танак попут оловке. Направа је по устројству сличила потоњем рубинском ласеру, отуда је сасвим разумљиво претпоставити да је Никола Тесла добио, у ствари, ласерски сноп светлости. А можда су „зраци смрти”, којима се хвалио пред радозналим новинарима, били ласерски зраци?

Можемо ли се надати да ће се неки непристрасни научник(ци) у 21. веку латити великог задатка да преиспита(ју), барем, поједине учињене му неправде и означи(е) правог творца и изумитеља ових незаобилазних открића?

---------------------------------------------------------------------------------

Задивљујућа открића

Електрон                           Тесла (1891)         Томсон (1897)      Нобел (1906)

Радио-веза                       Тесла (1898)         Маркони (1901)    Нобел (1909)

Рендгенски зраци           Тесла (1894)         Рентген (1895)      Нобел (1901)

Радар                                 Тесла (1903)         Више аутора (1937)      

Електронски

микроскоп                        Тесла (1891)         Руска (1931)         Нобел (1986)

Акцелератор

Честица,

Линеарни

акцелератор                   Тесла (1891)         Кокрофт, Волтон (1932) Нобел (1951)

Космички зраци             Тесла (1897)          Хес (1912)            Нобел (1936)

Индукована

радиоактивност             Тесла (1899)         П. и И.Ж.Кири (1934)    Нобел (1935)

Ласер                                Тесла (1893)         Таунес, Прохоров, Басов (1952),      

                                                                             Нобел (1964) Мајман (1960)

---------------------------------------------------------------------------------

Судско признање

Занимљиво је да је Гуљермо Маркони награђен 1909. године за проналазак радија! Упркос чињеници да је надлежни амерички суд 1943. патентна права доделио нашем славном великану, Нобелова фондација никада није преиспитала своју првобитну одлуку!

---------------------------------------------------------------------------------

Поново у Београду

Међународни центар за проучавање наслеђа Николе Тесле, основан лане у Београду, организовао је 10. јула у хотелу „Москва” јединствено обележавање 158 година од рођења највећег српског научника и једног од најславнијих у свету. На трочасовној научно-стручно-уметничкој светковини, праћеној изложбом ексклузивних проналазака насталих на замислима српског великана, први пут је у Србији приказан филм руског истраживача и теслолога Виталија Правдивцева „Тесла, господар света”. Непознате и мало познате појединости из живота и рада Николе Тесле предочили су угледни научници, стручњаци, изумитељи и публицисти из Русије и Србије.

Несвакидашње окупљање је названо „Тесла поново у Београду”, у знак сећања на његов једини боравак у српској престоници (2. јун 1892). Посетиоци су имали ретку прилику да виде умењени Вондерклиф торањ, који је волшебно изгорео, саставни део будуће Светске радио-станице бежични пренос електричне струје и телефонских разговора, два примерка трансформатора, појачавајући предајник, генератор скаларних таласа и ауто и брод на даљинско управљање. Два последња излошка су поклон руског академика Дмитрија Стребкова. И два метра високу торту у облику Вондерклиф торња коју су сви у сласт појели.