Трубе, тенис и зељаник

Гуча и Егзит, Новак Ђоковић, Јелена Јанковић, добра забава на београдским сплавовима, лепе девојке, сјајна музика и укусна а јевтина храна… Драгачевске трубе, успеси наших тенисера и пливача, победа на „Евросонгу”, лесковачки ћевапчићи, љута шљивовица и слатка малина потиснули су непријатне успомене из скорашње историје и постали нови „заштитни знак” Србије која има шта да понуди, и у коју вреди доћи.

Тако, барем, показују незваничне анкете Међународног српског клуба из Париза и Српског института за јавну дипломатију из Брисела.

Потоњи се, као иницијатор кампање „Српски бренд”, залаже за афирмацију српских вредности, а то су квалитетни и препознатљиви домаћи производи, компаније, туристичке дестинације, културно наслеђе и познате личности које ће учврстити углед Србије у свету.

Заштићени логотип „српски бренд” би – како наводе покретачи кампање – требало да промовише производњу, трговину, извоз, привредни развој и запошљавање у Србији, да подстакне развој квалитета, дизајна и маркетинга и да на светском тржишту подигне свест о српским производима и услугама, достигнућима и потенцијалу.

Памет, лепота, енергија

А шта би могли бити српски национални брендови по мишљењу Драгана Сакана, оснивача и креативног директора регионалне компаније „New Moment”, који се већ 35 година професионално бави брендовима (још као студент је за сладоледе смислио имена „руменко”, „хладиша”, „цмок”…)?

– Моју „(ал)хемијску формулу за брендирање” од четири слова „и” чине идентитет (односно квалитет), идентификација (препознатљиво име, знак, облик, боје…), имиџ (слике, представе или низ асоцијација које имате о нечему) и идеја (ново, креативно мишљење, стратегије, визију и комуникације). Тек са сва четири састојка можете приступити дугорочном, системском процесу изградње бренда – тумачи овај врхунски познавалац маркетиншког заната.

– Кад је реч о националном бренду, неопходно је учешће стручњака, политичара, али и свих грађана. Свако од нас је обавезан да допринесе угледу своје земље, а ја сам у том циљу понудио сопствену креативност и мрежу контаката. У сарадњи са чувеним Едвардом де Боном направио сам Савет за ново мишљење, непрофитну фондацију за нове идеје у служби добробити друштва. Нисам наишао на одговарајућу подршку „структура”, па сам се повукао из те приче, и сад самостално развијам неколико брендова – објашњава Драган Сакан.

(/slika2)Његових омиљених десет српских брендова које ексклузивно открива за „Магазин” јесу:

1. креативност („без стваралаштва и производње у свим областима нема напретка, мада су сад у моди људи који купују и препродају, али не стварају нове идеје и нове вредности”);

2. дух Србије („наши најјачи брендови су наши најумнији и најталентованији људи”);

3. Драган Сакан („угледни појединци који се труде да поправе имиџ земље су најјевтинија реклама за ту земљу: тамо у свету где су од Србије очекивали блато, ја сам им понудио звезде!”);

4. Светска културна баштина у Србији („са Републичким заводом за заштиту споменика културе Србије сарађујем на пројекту Светска баштина Србије, већ смо издали каталог наших културно-историјских добара на листи Унеска”);

5. „Доситеја” (тако би се звао Фонд за младе таленте који би подстицао нови вид просвећености, креативности и вредности као што су поштен рад и стваралаштво – од којих може добро да се живи. „А нигде у региону нисам видео толико лепоте, памети и енергије, као у Србији”, каже Сакан);

6. Београд као град идеја, регионални центар рекламе, дизајна, иновативности и креативности („Belgrade festival”);

7. Музика (музичка индустрија једна је од најпрофитабилнијих у свету, а наш „Брега”, истиче Сакан, вреди много више од „пунта”);

8. Игра („имамо таленте за спорт, плес, компјутерске игре… зашто бисмо их извозили, као можемо у њих да улажемо и на њима да зарадимо”);

9. New Moment („од 1992. га развијам као бренд, прво сам имао магазин, касније Европску школу за идеје у Пирану, па компанију за нове идеје, и за то сам награђиван од Њујорка до Венеције”);

10. New Idea Woman („то је потпунији концепт онога што смо Богдан Тирнанић и ја открили као аутентичну београдску лепоту, здружену последицу деловања генетике, кошаве и – нашег неуништивог духа”).

Национална кухиња

Ђорђе Костић, оснивач и доживотни почасни председник Асоцијације шефова кувара Србије, међународни кулинарски судија и вишеструки шампион куварства, сматра да би међу српским брендовима они гастрономски требало да имају предност, јер културу једног народа одражава и култура на тањиру, а ми имамо шта да понудимо свету.

– Време је да докажемо своју вредност и на том плану, да слику Србина као опасног ратника заменимо сликом доброћудног шефа кухиње са белом капом на глави и кутлачом у рукама! – наглашава Костић, који се залаже за установљење и заштиту бренда „српска национална кухиња”.

А актуелни председник ове асоцијације и потпредседник Кулинарске федерације Србије Урош Урошевић сматра да би у овој категорији пре свега требало да се нађу наша аутентична јела. После помног проучавања рецепата старе српске кухиње, он објашњава за „Магазин” да су то углавном разне каше од житарица и поврћа, куване на води, са додатком „белог мрса” или маслиновог уља.

– Масна и месна јела су на нашу трпезу доспела тек недавно, у 20. веку, под туђим утицајима, али су за кратко време успела да постану обавезни део свакодневне исхране. Сад би, сматрам, требало да се вратимо корак уназад, па да и себи и својим гостима, нарочито страним посетиоцима, уместо хрпе меса на тањиру понудимо више различитих укуса, са којима се нису срели у другим кухињама.
Не чине пљескавице, мусака, сарме, прасеће и јагњеће печење, бурек и кајмак „српску националну кухињу”, већ, рецимо, зељаник, семењача и бунгур – тврди Урошевић, који даје и објашњење како се ова једноставна, здрава а укусна јела припремају. Брендирање националних јела и заштита њихове оригиналне рецептуре је, међутим, знатно сложенији подухват, у којем се – као и кад је реч о целом пројекту српских брендова – очекује активна подршка струковних организација, надлежних државних институција, Туристичког савеза, угоститеља, етнолога…

(/slika3)Споровозни владин пројекат

Кад је земља богатија историјом (са добрим и лошим предзнаком) него што је њен народ у стању да поднесе, онда је задатак државе да му помогне да са том (не)славном прошлошћу некако изађе на крај, како би мирно живео, успешно радио и без страха планирао будућност. Ако је, дакле, представа о земљи, њеним људима, институцијама, привреди или било којим другим вредностима лоша, држава би требало да је промени.

Зато не чуди што је низом одлука Влада Србије уврстила изградњу националног бренда у најважније националне приоритете, 2007. најавила истоимену стратегију и пројекат и за то испланирала буџетска средства у двогодишњем плану, а Министарство трговине и услуга за 2008. обезбедило додатних 240 милиона динара. Паре, међутим, нису искоришћене, два тендера су поништена, а два владина Савета за промоцију Србије распуштена (првом је председавала Милка Форцан, потпредседница „Делте”, а другом Иван Тасовац, који је недавно поднео оставку, директор Београдске филхармоније).

Страхиња Ђуричанин, из Министарства трговине и услуга, руководилац Пројекта изградње и позиционирања националног бренда Србије каже за „Магазин” да смо још далеко од коначног списка, тек се ради на истраживању и анализама, процењује се који сектори, производи и услуге би могли бити „носиоци бренда Србије”. Посао је дугорочан (20 година за остварење пуних ефеката изградње националног бренда је најреалнији, оцењује наш саговорник), али ипак…

– Важно је да је процес покренут и да су институције и појединци заинтересовани да дају пун допринос изградњи бренда Србије, да се сви заједно трудимо да створимо нове вредности наше земље и покажемо их свету. Јак и позитиван национални бренд обезбеђује земљи важну конкурентску предност.

Пројектом „Изградња и позиционирање националног бренда Србије” желимо да утичемо и на промену неповољне слике наше земље у светској јавности, која се огледа у ниском степену препознатљивости српских производа и услуга и других вредности и карактеристика Србије (културних, историјских, уметничких, научних вредности), ниском нивоу квалитета производа и услуга који се извозе, малом броју технички и технолошки софистицираних домаћих производа,
недовољној примени маркетинг и брендинг филозофије у пословању српских предузећа… – истиче Ђуричанин.

Без обзира на то да ли ће Србија бити препознатљива по шљивовици или неком врхунском софтверском решењу, сматра наш саговорник, важно је да пошаљемо поруку да смо динамична, конкурентна земља која је способна да представи своје производе и услуге и прода их свету.
.......................... 

Најбоље из Србије

Министарство трговине и услуга, Привредна комора Србије и „Привредни преглед” већ шест година у акцији „Најбоље из Србије” бирају најуспешније робне и корпоративне брендове на домаћем тржишту. Међу њима се 2009. године нашао и Новак Ђоковић као „најбољи лични бренд у промоцији Србије”.

Ми и Италијани

Неке земље имају ту срећу да је „критична маса” добрих асоцијација на њихово име превагнула у односу на оне лоше. Тако, на пример, кад помисле на Италију, странцима се укажу римски Колосеум, Сикстинска капела у Ватикану, венецијанске гондоле, пица и шпагете, Микеланђелове скулптуре, Ђотове и Да Винчијеве слике, музика Вердија и Пучинија, филмови Фелинија и Бертолучија, Софија Лорен, Фанђо, Долче и Габана… па тек на неком далеком месту, иза чувених уметника, величанствених грађевина и врхунског дизајна неко ће поменути и мафију, Мусолинија или дискриминацију Рома под садашњим властима.

Србија није једина која би тек требало да се избори да постане „бренд” (узгред, не може се „ребрендирати” нешто што није бренд, што већ нема додатну вредност), али барем има јаке аргументе чиме да то постигне: довољно је да поменемо наше споменике и природне лепоте које заслужују да буду на Листи светске баштине под заштитом Унеска (средњовековне цркве, националне паркове, наслеђе римских царева и археолошка налазишта у Винчи и Лепенском виру, Ђавоља варош), путеве вина, музику, спортисте, филмове, писце, сликаре…

 Јела отргнута од заборава

1. Зељаник 

Посни зељаник се припрема тако што се у тепсију или шерпу поређају обарени листови зеља, али тако да вире из посуде како би се касније њима прекрио додати садржај. Затим се дода исечен млади лук или празилук, преко њега ређе укуван качамак од белог или жутог кукурузног брашна са мало соли. Све се покрије листовима зеља који вире из посуде и пече се под сачем око сат времена. Мрсни зељаник се припрема исто, али се посуда може премазати свињском машћу, у качамак се дода и мало кајмака или млека, и све се прекрије умућеним јајетом.

2. Семењача 

Добро исушено семе бундеве истуцати у авану или изгњечити, ставити у лонац, прелити топлом водом и посолити. Кувати око сат времена на тихој ватри, додати исецкани празилук и неколико паприка исечених на коцкице. Семењача може бити припремљена као вегетаријанско јело, као топло предјело или као прилог уз рибу или месо.

3. Бунгур 

Припрема се од зрна жита која су претходно кратко обарена или попарена, а затим осушена и истуцана. Кад се пропусте кроз сито, све оно што изађе додаје се у брашно, а остатак се стави у бакрач, налије топлом водом (на једну меру бунгура, додају се три мере воде). Убацити исечен празилук и мало соли, и кувати на тихој ватри уз непрестано мешање док сва вода не испари и маса не постане кашаста.

Може се обогатити додатком неколико врста поврћа, месом или рибом као српски „жито рижото”. Бунгур се може користити и као надев за шарана печеног у рерни.

4. Колач од бундеве 

Сасвим зрелу бундеву „тамбурицу” опрати, исећи напола по дужини, одстранити семенке и ољуштити кору. Сећи на листиће дебљине 3–4 мм и слагати у плех једну до друге, а преко ређати листиће јабуке „петроваче”, претходно опране и очишћене. Затим стављати суве шљиве „цепаче” без коштице и орахе, па прелити ливадским медом и посути са мало цимета. Све поновити четири пута и на крају завршили са листићима бундеве. Пећи у умерено загрејаној пећници (180 – 200 °Ц) 2–3 сата, док се потпуно не сједини. Када је колач испечен, оставити га да се природно охлади како би састојци формирали компактну масу. Сећи на коцке. По жељи може се сервирати са куглом сладоледа од жита.