У данима који следе Саша Поповић и „Гранд продукција” опет ће ући у многе домове. За неке ће то бити „о, баш добро”, за друге „зар опет”, углавном у новогодишњој ноћи, његово „Народно весеље” на телевизији постаје нешто као део уобичајеног послужења. Шнита сира и саламе, па Брена, сендвичи, мало руске салате и Цунетова „испечена кафа”, неки колачић уз глас Раде Манојловић... Тамо где има организованих дочека, по ресторанима и клубовима, на многим местима опет ће се „све вртети” око неког од 150 певача или певачица из „Грандових” редова.

И они који га цене, а и они што га куде, знају да је Саша Поповић, сувласник и директор „Гранд продукције”. Приписују му да је он тај који „пушта кишу” на српској естради и у целом окружењу, а када истроше све критике припишу му и да је произвођач такозваног турбо-фолка. На све то он обавезно узвраћа да не зна ко то себе проглашава толико компетентним да му прилепи било какву етикету, кад је тај, како каже „турбан-фолк”, из своје музичке куће избацио још пре пет-шест година окренувши се нечему што зове поп-фолк.

Поповић је дакле директор, на сајту његове фирме помиње се и промет од готово шест милиона евра, од којих је „Гранду” остало чисто 35 одсто претходних година. Велике бројке користи и када објашњава да се са пола милиона евра од потпуног анонимуса са перфектним гласом и уз добар маркетинг може направити нова звезда. Криза је током 2009. смањила те цифре, јер су љубитељи музике новчаник заденули за појас а и није им ваљда превише до весеља. Сазнајемо да Саша није члан ниједног удружења менаџера, не мари уопште ни због тога што га нико никада није званично кандидовао за бизнисмена године или некога ко уопште доприноси привреди, иако је многим певачима обезбеђеним послом и успешном каријером „сазидао” куће, виле и базене. С друге стране, емисије ове музичке кућенедељно у Србији прати готовотри милиона телевизијских гледалаца, што је пола државе, о онима преко сателита и да не говоримо.Неки га пореде са Мирославом Мишковићем, тврдећи да му на естради, и у музичкој индустрији, нема равног. Одмахује главом.

− Финансијски Мишковићу не можемо да парирамо ни за мали прст. Ми смо највећи кад је реч о дискографији, али је та делатност пала на врло ниске гране. Педесетих и осамдесетих година прошлог века дискографија је у свету била трећа-четврта привредна грана, у Енглеској чак и прва, дакле снажна индустрија – подсећа Поповић. − Онда су се са почетком рата ствари потпуно промениле, пиратерија је почела да царује, дошао је Интернет, наши тиражи су постали врло скромни. Зато се „Гранд” окренуо маркетингу, наградним играма, лицитацијама, „Звездама Гранда”, дискографија чини тек петину наших прихода. Дакле, ми смо на нивоу једне од његових педесет најмањих фирми.

Ипак, „Гранд” се често помиње.

− То је друга ствар, питање медијске презентације, јер имамо своје емисије, сценографију, гламур, што у народу ствара другачију представу. Сценографија Саве Барбузана у којој се снимају „Грандове” емисије кошта око три милиона евра, набављена је у Белгији, Италији, у Кини, Америци, са разних страна – додаје наш саговорник. – Ту се појављују и певачи старије генерације, али и ови који крећу њиховим путем. Некада су певачи наступали по ресторанима, откривали су их продуценти и композитори. Од 2004. имамо нашу акцију „Звезде Гранда”, што значи кастингујемо певаче, после пет година имамо тридесетак нових чланова, добрих, младих, перспективних певача. Ко ће од њих остати, ко ће показати највећу дисциплину, професионалност, знање, напредовати више, видећемо.

Они су заузели места старијих, којима захваљујете на сарадњи?

− Ми се и даље ослањамо на Цунета Гојковића, Тозовца, Лепу Лукић, Снежану Ђуришић, Ану Бекуту, Миру Шкорић, Маринка Роквића, Радишу Урошевића, Уснију Реџепову, Есму. Дакле, сви који у музици из те генерације нешто значе и даље су у „Гранду”. Стекли су велику популарност, постали нека врста бренда у овој држави. Имамо и неку средњу генерацију, којој припадају браћа Саша и Дејан Матић, Индира, Сека Алексић, Вики Миљковић. Ту су Ацо Пејовић, Нада Топчагић, Снежана Савић, Драган Којић Кеба, па ови млађи почев од Николе Роквића до последње генерације „Звезда Гранда”.

Саша Поповић се још пре три деценије окренуо музици, свирао је хармонику од малих ногу, мада је његов отац Константин (заступник аустријских козметичких фирми за ондашњу велику Југославију), желео да му се син бави озбиљнијим пословима. То што је тата са својом браћом радо свирао и певао на породичним светковинама у Новом Саду било је инспиративно јуниору Поповићу, мада је Саша уписао и положио чак и неке испите на Правном факултету.

− Дуго сам у овом послу, свирао сам по хотелима са оркестром „Лира шоу”, после је дошла Брена као певачица па смо постали „Слатки грех”. Онда је основана Продукција ЗАМ 1990. године која је снимала материјале Лепе Брене и Драгане Мирковић. У децембру 1998. године основали смо „Гранд”. Брена и ја – подсећа.

Ко кога слуша у „Гранду”?

− И ја Брену и она мене. Договарамо се и радимо, она је свесна да ја овај посао знам одлично, телевизију и дискографију или како то неки зову шоу-бизнис. Успешни смо, медијски најјача кућа која на Пинк телевизији има седам сати програма, а када крену такмичења за „Звезде Гранда” то буде по десет сати недељно.

Са Жељком Митровићем се несумњиво добро слажете?

− Врло добро – одговара Саша Поповић.

Да човек не поверује: никада се нису закачили, иако у њиховом послу има и поделе пара и сујете?

− Никада. Жељка сам упознао 1990. године, када је отворио студио за снимање плоча. Брена је била прва која је ту ушла и урадила албум како то сад модерно кажемо. Ето следеће године биће 20 година како заједно радимо. Када са неким имате такву комуникацију да не морате да се чујете пола године а да све функционише како ваља, онда је то сарадња. Наравно, договарамо се ми, разговарамо, али проблема нема – задовољан је Саша Поповић.

Питамо га када је схватио да је Брена добар бренд, да у њу вреди улагати и труд и паре.

− Неко каже да је Брену направио Захар, други тврде да сам то ја, трећи да је то био Рака Ђокић, менаџер који је на жалост прерано умро. Не можете ни од кога направити певачицу ако она нема квалитета да то постане – дели Поповић заслуге са сарадницима. − Први пут сам је видео у Брчком, у хотелу, седели смо за столом и она ми је рекла да не зна да пева народну музику, али да би могла да проба. Изводила је песме Терезе Кесовије, Габи Новак, Мери Цетинић, а онда почела да пева са нама нешто из репертоара Изворинке Милошевић, Усније Реџепове, Лепе Лукић. За месец дана много је напредовала.

Али, потрајало је...

− Већа је уметност одржати се, него направити име. То је оно због чега ја Брени скидам капу, остала је иста а направила је сјајну каријеру. Десет година, са малтене два концерта дневно, на првом три-четири хиљаде људи, после шест-седам хиљада, па су на ред дошли стадиони, тридесет, педесет, сто хиљада људи. Брена је, мислим, била предодређена за звезду и она је ту шансу искористила и данас чува тај имиџ велике звезде. Нисмо је направили ни ја ни Захар, који је писао наше хитове. Њен однос са публиком је нешто невероватно. Видите сада њене наступе по Европи, у Словенији, Хрватској....

То се, ипак, не учи ни у једној школи. Да ли је у овој бранши битно стећи неке дипломе?

− Не, не. Неда Украден има два завршена факултета, али у каријери то никада није користила. С друге стране, Топалко за кога су многи недељама навијали док је био на „Фарми” има завршен само први разред средње школе. И шта сад? Наравно, мени је жао да нема боље образовање, јер ми од ових млађих тражимо да заврше бар средњу школу. Топалко већ 15 година живи од певања и живеће и убудуће.

Да ли је улазак на „Фарму” била жеља Светлане Танасић и Милана Топаловића, питамо директора „Гранда”.

− То је била моја жеља у договору са њима. Али, нисам ја њих позвао и рекао им: „Ви имате уговор са ’Грандом’, пошто ја одлучујем о вашој каријери, ја хоћу да ви тамо идете и ви то морате!”. Не, позвао сам их и питао да ли хоће, а њих сам одабрао јер су рођени на селу попут Топалка, или живели у унутрашњости у тешким условима као Светлана.

Постоје ли нека правила понашања за певаче у „Гранду”? Да не смеју да псују, свлаче се...

− Свима говорим исто, пре свега да воде рачуна у каквом светлу се представљају јавности, да буду културни, али и то да, ако их неки новинари питају о сексу, геј популацији и неким сличним темама, једноставно устану и оду са разговора. Неко то послуша, неко се уздржи од недоличних изјава, неко не успе – уверен је Саша Поповић.

Добије ли неко зато „шут-карту”?

− Тај израз не користим, једноставно кажем сараднику да нисам заинтересован за тај албум, или уопште за сарадњу. Није то „шут-карта” а ни чистка, јер има оних који су отишли, па се вратили. Тако да сам са свима углавном у добрим односима и спуштам их на земљу ако превише узлете од славе – одговара директор „Гранд продукције”.

Да ли себе сматра богатим човеком, запитаће се многи који „знају” да се на естради врте велике паре.

− Имајући у виду шта сам прошао, видео и створио сматрам да јесам. У материјалном смислу нисам богат, али имам породицу коју волим (супруга Сузана Јовановић, иначе, певачицаje стуб фамилије, каже, а ћерка Александра има десет година и иде у приватну основну школу), лепу кућу и фирму која ми обезбеђује егзистенцију. Па шта више?

Да ли Вас је нека странка звала да им помогнете у промоцијама?

− Никада нисмо у томе учествовали, политика нас не занима уопште, било је неких понуда Лепој Брени, али „Гранд” је странка за себе и друге нас не занимају.

Рајна Поповић

---------------------------------------------------------

О свађама с колегама

− Са којим колегом не говорим? Са свима, изузев Мирослава Илића, који у негативном контексту често говори у штампи о „Гранду”, Брени и мени, иако никада није снимао за нас. Не знам зашто то ради, заиста. Нити ме то занима. Кад је реч о овим другима који су радили за нашу продукцију па отишли, јер нисмо били заинтересовани за њихов нови пројекат, разумем да им није лако. Навикли су на маркетинг, ову позорницу, сигурне наступе, љуте се, понеки и изјављују за новине те ово те оно, Сале Поповић није имао осећај за мој хит, није хтео да ме плати, он ме мрзи... Ма молим вас, то су приче за децу.