U dvorišnoj kućici od pedesetak kvadrata u Zemunu smešten je čitav svet Saše Montilja. To je mali prostor, ali njemu pruža dovoljno širine i da živi, i da stvara. To mu je i dom, i atelje, pa se štafelaj premešta u zavisnosti od raspoloženja, inspiracije i formata koji oslikava.

Čim uđete i osvrnete se oko sebe, već na prvom koraku shvatite da se tu sve svodi na slike. Slikarstvo je nešto sa čim se rodio. Mada je završio Grafičku školu u Novom Beogradu, smer fotosloga, Saša se već dvanaest godina profesionalno bavi slikarstvom.

– Posvetio sam svu svoju pažnju umetnosti, ne razmišljajući o tome da li ću ikada od toga moći da živim. Samo sam imao potrebu da slikam – sa ponosom ističe Saša, iako je bilo trenutaka kada mu je egzistencija bila ugrožena.

Od realizma do simbolizma

Prve slike su, kaže, čist realizam. Kasnije je, slušajući instinkt, taj pravac počeo da kombinuje sa apstrakcijom, nadrealizmom, simbolizmom... Njegove misli zaokupljaju ekologija i očuvanje planete Zemlje i tu tematiku prenosi na platna, kao poruku i opomenu. Na njegovim slikama dominiraju osnovne prirodne nijanse, koje koristi i u dekoraciji enterijera, jer po njegovom osećaju one, u međusobnom odnosu, čine savršen sklad. Boje su i sastavni deo njegove ličnosti.

– Jedno vreme bio sam u plavoj fazi, pa u crvenoj, a sada mi je dominantna zelena. Svaka boja predstavlja određeno raspoloženje. Za plavu se, recimo, može reći da je boja duhovnosti. Znači da je to na neki način bio period mog sazrevanja i u životu i u slikarstvu, i to se podsvesno prenosilo i na moje slike. U zavisnosti od toga šta mi se u životu dešavalo, spontano sam birao i paletu. Iz tog hladnog plavog perioda prešao sam u jedan potpuno topao, koji odaje crvena, živa, vatrena boja. Sad sam opet u smirenom periodu, a zelena je ta koja ga oslikava – otkriva mladi umetnik.

Kad neko dokuči kako boje utiču na njegovo raspoloženje, čega mnogi ljudi nisu svesni, onda može da uredi i ambijent sa kojim će potpuno da se saživi. Tako ni prostor u kojem boravi i stvara jedan umetnik poput Saše, nije mogao ostati običan, bez duše. To se vidi u svakom detalju, na delovima nameštaja, zidovima...

– Ne volim prazninu, hladnoću. Zato sam svaki kutak ispunio nekim prijatnim motivima i nijansama. Samo što je na mojim slikama energija nekako zgusnuta, a na zidovima blago rasplinuta. U enterijeru sam se trudio da uklopim tonove zavisno i od tipa prostorija. Tako u dnevnoj sobi, recimo, ima primese žute, to je boja komunikacije, pa svako ko dođe kod mene, ostane dugo, jer mu je prijatno. Čak i oni koji nikada ne bi tako uredili svoj stan, ovaj im se dopada – kaže naš sagovornik.

Ma koliko ga oslikao, Saši je ambijent prazan bez akvarijuma, tako da je jedan veliki morao da ubaci u dnevnu sobu. Do koje mere on sve posmatra kroz prizmu u kojoj se prelama duga, govore i živopisne, i veoma temperamentne afričke vrste ribica, od oranž, do intenzivno ljubičastih.

I ljubimci deo ambijenta  

I jedan mužjak iguane, prošaran lepim bojama, potpuno se uklopio u ovaj ambijent.

– On je kao mali dinosaurus. Asocira me na neke prapočetke nastanka čovečanstva i bilo mi je fascinantno da imam jednog takvog ljubimca. Trudim se da mu, na sve načine, pa i bojama, dočaram njegovo prirodno stanište. Mislim da bi on bio depresivan kada bi bio smešten u potpuno belom ili sivom prostoru. Siguran sam  da je to jedan od razloga što je pitom i miran i što se nimalo ne boji kada neko dođe u kuću. Vrlo je važno i što ima slobodu.

Odvojio sam, takoreći, polovinu sobe za njegov terarijum, a puštam ga i da se kreće po stanu, samo moram da budem uz njega, jer je trapav i sve poruši. Leti, dok pijem kafu i čitam knjigu, iznosim ga i u dvorište. Naučio je dokle sme da ide i ne udaljava se od mene – priča Saša sa simpatijama.

Kako se greje na peć na drva, umetnik je spontano počeo da oslikava i cepanice ostacima boja.

– Inspirisale su me svojim oblikom. Čisteći četke o drvo, ukazale su mi se buljave oči i lica sove, koja kao da se skrila u tim komadima. Napravio sam više od dvesta tih drvenih skulpturica! – prebrojava se zadovoljan onim čime je okružio i ispunio sebe.   

Za Sašu je kuća kao živi organizam. Zato ne voli ni da je napušta na duže. A ovaj njegov kutak pruža mu neograničene mogućnosti da u svojoj mašti otputuje kroz prostor i vreme, od praistorije do kosmičkih prostranstava.