У дворишној кућици од педесетак квадрата у Земуну смештен је читав свет Саше Монтиља. То је мали простор, али њему пружа довољно ширине и да живи, и да ствара. То му је и дом, и атеље, па се штафелај премешта у зависности од расположења, инспирације и формата који осликава.

Чим уђете и осврнете се око себе, већ на првом кораку схватите да се ту све своди на слике. Сликарство је нешто са чим се родио. Мада је завршио Графичку школу у Новом Београду, смер фотослога, Саша се већ дванаест година професионално бави сликарством.

– Посветио сам сву своју пажњу уметности, не размишљајући о томе да ли ћу икада од тога моћи да живим. Само сам имао потребу да сликам – са поносом истиче Саша, иако је било тренутака када му је егзистенција била угрожена.

Од реализма до симболизма

Прве слике су, каже, чист реализам. Касније је, слушајући инстинкт, тај правац почео да комбинује са апстракцијом, надреализмом, симболизмом... Његове мисли заокупљају екологија и очување планете Земље и ту тематику преноси на платна, као поруку и опомену. На његовим сликама доминирају основне природне нијансе, које користи и у декорацији ентеријера, јер по његовом осећају оне, у међусобном односу, чине савршен склад. Боје су и саставни део његове личности.

– Једно време био сам у плавој фази, па у црвеној, а сада ми је доминантна зелена. Свака боја представља одређено расположење. За плаву се, рецимо, може рећи да је боја духовности. Значи да је то на неки начин био период мог сазревања и у животу и у сликарству, и то се подсвесно преносило и на моје слике. У зависности од тога шта ми се у животу дешавало, спонтано сам бирао и палету. Из тог хладног плавог периода прешао сам у један потпуно топао, који одаје црвена, жива, ватрена боја. Сад сам опет у смиреном периоду, а зелена је та која га осликава – открива млади уметник.

Кад неко докучи како боје утичу на његово расположење, чега многи људи нису свесни, онда може да уреди и амбијент са којим ће потпуно да се саживи. Тако ни простор у којем борави и ствара један уметник попут Саше, није могао остати обичан, без душе. То се види у сваком детаљу, на деловима намештаја, зидовима...

– Не волим празнину, хладноћу. Зато сам сваки кутак испунио неким пријатним мотивима и нијансама. Само што је на мојим сликама енергија некако згуснута, а на зидовима благо расплинута. У ентеријеру сам се трудио да уклопим тонове зависно и од типа просторија. Тако у дневној соби, рецимо, има примесе жуте, то је боја комуникације, па свако ко дође код мене, остане дуго, јер му је пријатно. Чак и они који никада не би тако уредили свој стан, овај им се допада – каже наш саговорник.

Ма колико га осликао, Саши је амбијент празан без акваријума, тако да је један велики морао да убаци у дневну собу. До које мере он све посматра кроз призму у којој се прелама дуга, говоре и живописне, и веома темпераментне афричке врсте рибица, од оранж, до интензивно љубичастих.

И љубимци део амбијента  

И један мужјак игуане, прошаран лепим бојама, потпуно се уклопио у овај амбијент.

– Он је као мали диносаурус. Асоцира ме на неке прапочетке настанка човечанства и било ми је фасцинантно да имам једног таквог љубимца. Трудим се да му, на све начине, па и бојама, дочарам његово природно станиште. Мислим да би он био депресиван када би био смештен у потпуно белом или сивом простору. Сигуран сам  да је то један од разлога што је питом и миран и што се нимало не боји када неко дође у кућу. Врло је важно и што има слободу.

Одвојио сам, такорећи, половину собе за његов тераријум, а пуштам га и да се креће по стану, само морам да будем уз њега, јер је трапав и све поруши. Лети, док пијем кафу и читам књигу, износим га и у двориште. Научио је докле сме да иде и не удаљава се од мене – прича Саша са симпатијама.

Како се греје на пећ на дрва, уметник је спонтано почео да осликава и цепанице остацима боја.

– Инспирисале су ме својим обликом. Чистећи четке о дрво, указале су ми се буљаве очи и лица сове, која као да се скрила у тим комадима. Направио сам више од двеста тих дрвених скулптурица! – пребројава се задовољан оним чиме је окружио и испунио себе.   

За Сашу је кућа као живи организам. Зато не воли ни да је напушта на дуже. А овај његов кутак пружа му неограничене могућности да у својој машти отпутује кроз простор и време, од праисторије до космичких пространстава.