Драган Радосављевић, инструктор вожњеу Александровцу, и његова жена Славица, медицинска сестра, имају троје деце. Да би могао да исхрани породицу, он се додатно бави столаријом, тако да му не остаје много слободног времена, а ни пара, за неки лични ћеф. Ипак успева да негује један свој хоби за који му је повод „пао с неба”, а онда је некако сам од себе почео да буја.

Просто је дирљиво с колико страсти Драган показује збирку својих старих радио-апарата. Није га мрзело да највредније примерке довлачи из разних буџака у кући, да брише прашину с њих и да их ређа на велики сто у дневној соби. Ни сам не зна колико их тачно има, ваљда око 70, од којих већина ради. Показује нам најдражи примерак и почиње причу.    

– Овај радио, „комедија-грац” из тридесетих година прошлог века, код нас је у кући откад знам за себе. Својевремено га је мој покојни отац Добривоје донео из Немачке, из заробљеништва. Зато, поред своје реалне вредности, он за мене има и емотивну. Први стари радио сам добио од друга Џаме, то је била „мелодија-А”, па сам онда од Ивице добио „мелодију” и „симфонију”, а од Мије још једну „симфонију”... и тако је кренуло, а после је ишло само од себе.

Радио-апарате Драган углавном добија од рођака и пријатеља, неке трампи, најређе купује. Многи примерци из ове збирке скинути су са разних тавана и извађени из подрума, па су, рестаурирани, поново заблистали старим сјајем. Неколико је изнео из контејнера, а нарочито цени напор свога брата Мире,који му је четири апарата донео из Швајцарске, као и друга Бенџе,који му је аутобусом, држећи га све време  у крилу, донео изузетно вредан и леп апарат –  „нордменде-електра 59”.

 Од ретких примерака из своје збирке Драган набраја: „тесла 51”,53б,55ц,57б,58а,58у,59ц, РР140,230,240,340,520, „пупин 520а”, „савица 56”,ЕМРА-ццб, „електрон-вршац”, „космај48”,49... Њихову вредност могу да процене само познаваоци, што доказује и наш афинитет према једном веома декоративном, „чипкастом” примерку, на који је он одмахнуо руком уз коментар: „Ма то је само реплика, није оригинал, служи као украс.” А онда нам је показао читаву серију нишког РР-а и један изузетно редак РИЗ-ов модел, који нису изазвали нарочиту пажњу нашег лаичког ока.

Драган уме да препозна вредне оригинале старих радио-апарата, али не уме да их поправља. Заправо, поправи он све што се односи на дрвенарију, а за све друге оправке је...

– Задужен мајстор Рики Ђукић, једини од старих мајстора што лампаше познаје у душу – вели наш хобиста. – Све што знам о лампашима научио сам од њега.Уз ове апарате мајстор Рики преживљава другу младост,тако да ме оправке не коштају много.Ако нешто и наплати,то могу да буду само неки делови до којих се тешко долази, а и то су симболичне суме.Од мајстор Рикија сам добио и неколико лепих апарата на поклон.

За сваки нов који набави Драган се, признаје, радује као дете.Супруга га у потпуности подржава у његовом хобију, а подржава га и Иван Брборић, директор Завичајногмузеја „Жупа”, где је више пута организована изложба о развоју радиотехнике на којој су посебну пажњу привлачили и апарати из ове збирке.

--------------------------------------------------

Слике и старине

Осим старих радио-апарата, Драган уопште воли старе ствари, па тако не чуди што у унутрашњости куће има права запрежна кола, а по ћошковима лампе, фењере, пегле на жар... Истовремено, зидови су му препуни слика, једне од његових„тајних” љубави које подразумевају и одређен трошак, али не велики. Нека сам каже:

– Слике су моја велика страст, а пошто су углавном дело мог пријатеља Милоја Милојевића, већину сам или добио на поклон, или уз велики попуст. Ипак мислим да је боље да трошим паре на слике, него, рецимо,на пиће.

Рада Таминџић