Увек беба у рукама

У кући Ирине и Василија Војводића често се чује плач тек рођене бебе. Од како су се 1993. године венчали, изродили су деветоро и десето је на путу, већ крајем новембра ће доћи на свет. Жеља да створе бројно потомство била је обострана.

– Наш брак је пун љубави и ми га посвећујемо деци. Имамо три сина и шест ћерки. Практично, сваке друге године наша породица се увећавала за једног члана, па годинама нисмо излазили из пелена, јер како сам родила прву девојчицу, више бебу нисам испуштала из руку. Сада до краја живота из пубертета нећемо изаћи  – шали се Ирина.

Сви за једног, један за све

Породица Војводић живи на Бановом брду, у стану од 64 квадрата. Али, кажу да им, бар за сада, није тесно.

– Недеља је дан за породично окупљање. Прво идемо у цркву, а затим на ручак, најчешће код моје свекрве на Сењак, када сви одједном седнемо за сто. Пошто имамо шест ђака и једног предшколца, од понедељка, до суботе, сви имају своје обавезе и нису увек у кући. Најстарија, Кристина и Јована, која је по узрасту за њом, иду у Тринаесту београдску гимназију. Једна је трећи, друга први разред. Остали су основци. Осим што похађају редовну наставу, баве се и спортом и иду у Музичку школу. Како стасавају, тако уписују нешто. Срећом, све им је близу, па не морамо да их водимо, већ иду сами. Певају у хору, свирају хармонику, удараљке, гитару и виолину – каже задовољна мајка.

Ова деца су самостална, па нико не мора посебно да их подсећа на обавезе. Мајка им повремено помаже у учењу, обично око језика, будући да студира италијански језик и књижевност. Али, више се припомажу сами између себе. Старији држе часове млађима за хонорар од сто динара који добијају од родитеља, као стимуланс.

Старији увелико учествују и у кућним пословима. Подразумева се да свако треба да среди своју собу, али имају и друга задужења. Неко распрема сто после јела, неко риба купатило, неко шири веш, неко иде у продавницу...

Најтеже кад се разболе

Али, на шпорету нема великих шерпи и лонаца, као за пук војске, како би многи помислили.

– Нисмо љубитељи меса и не једемо га у великим количинама. Зато се свакодневно купи најмање три килограма хлеба, три литре млека, исто толико јогурта, минимум два килограма воћа, а ту је и седам ужина дневно... Снабдевамо се на пијаци и у јефтинијим хипермаркетима и некако економишемо као и сви. Одећа и обућа су мањи издатак. Једни од других наслеђују, нешто и докупимо, а много тога добијемо од кумова и пријатеља. Не издвајају се ни када се иде на екскурзију, јер су учитељице врло пажљиве, па или добију гратис, или у пола цене. Срећа је и да моји родитељи живе у Бару, па цео распуст могу да проведу на мору са бабом и дедом, и са нама. Да није тога, летовање не бисмо могли да им омогућимо – искрена је Ирина и додаје да је овако великој породици, као што је њихова, ипак најтеже кад се деца разболе.

– У време виремије, дешавало се да троје-четворо истовремено имају температуру 40 степени, једном је њих седморо, а међу њима и беба од пет месеци, лежало „овчије” богиње. Стан се претворио у карантин, па два и по месеца нисам изашла из куће. То је једна врста подвига, али и на то човек мора да се припреми – сматра она.

– Чињеница је да сам мало развукла студије, имам још два завршна испита и надам се да ћу до јуна идуће године напокон дипломирати. Упоредо сам уписала и Теолошки факултет и дала неколико испита из друге године, али нисам могла да наставим. А чак и да сам завршила два факултета, реално не би било изводљиво и да радим, и да гајим децу. Тако да једино супруг доноси плату у кућу. Он је правник по образовању, запослен је као секретар Богословског факултета, а недељом и празником је свештеник у цркви Светог Трифуна на Топчидерском гробљу.

То је гробљанска црква, нема своју парохију и нема прилоге, али он то ради за своју душу. Иако се издржавамо само од једне плате, процењено је да немамо права на дечји додатак, јер премашујемо законски минимум примања по „глави”! Али ми рађамо децу зато што их волимо, а не због државе – каже Ирина.   

Не разбацују се, али им ниша не недостаје

Када су Биљана и Дарко Рутовић из Паковраће код Чачкапланирали своју породицу, такође се ни у кога, осим у својих десет прстију, нису много уздали. Они имају шест синова и једну ћерку. Дарко је занатлија, бавио се воскарским пословима, али је доживео озбиљну повреду у саобраћајном удесу и сада је инвалид рада, па не може толико да доприноси као раније.

Лоша срећа својевремено је задесила и најстаријег сина. Он је преживео струјни удар од 25.000 волти на возу у Куманици и о том догађају извештавали су медији. Богу хвала, све су то, каже Дарко, прегрмели. Други син, прошле године завршио је средњу школу за расхладне уређаје, али није запослен у фирми. Остали су школарци, најмлађи је први разред и одличан је ђак. Ни Биљана нигде не ради. Има 15 година стажа, али сада је домаћица. До пензије ће се начекати, будући да је 1971. годиште. Међутим, Рутовићи се не жале.

– Помоћ не тражимо ни од кога. Имамо лепу, велику кућу, баштицу, воћњак, имамо и мини фарму, коке носиље, ћуриће, осим тога ја сакупљам биље и печурке, тако да сами произведемо и обезбедимо готово све од хране, таман довољно за наше потребе. Немамо приходе да можемо да се разбацујемо, али и не фали нам ништа. Имамо одећу и храну и с тим треба бити задовољан. Тако је и по божјем – сматра Дарко.

У плану проширена хранитељска породица

Да деце никад доста, потврђује и породица Петровић. Оља и Миша такође имају деветоро деце. Први им се родио син, сад он има 21 годину и тренутно је у војсци. Друга принова била је девојчица, која сада завршава средњу уметничку школу у Београду. Тако су, каже Миша, они спали на скромних петоро који су остали код куће, па их просто мрзи да кувају, само за осморо, пошто са њим и супругом живи и његова мајка.

Миша је по занимању учитељ. До 1993. године је радио овде, а онда је отишао у Швајцарску и тамо остао три године у једном интернату за децу. Када се вратио, хтео је да оформи неку проширену хранитељску породицу, налик оној у Швајцарској.

– Моју замисао укочиле су формалности и компликована законска процедура. Пошто сам наставио да сарађујем са тим швајцарским интернатом, десетак младих Швајцараца је провело код нас од три месеца до две године. Они су ми слали њихову децу у пубертету којој је било потребно да се социјализују, а сеоска средина је идеална за то – подсећа Миша и тврди да неће одустати, јер очекује да ће се притиском Европе нешто променити.

Петровићи су раније живели у Београду. Али, одлучили су да продају стан на Дедињу и да изграде кућу у Мељаку. Њихова кућа има 250 квадрата, двориште је велико, ту је и штала...  

– Имамо фарму, краве, правимо феноменалне сиреве, а пошто сам у међувремену завршио и за пекара, бавимо се органском производњом хране, научио сам да правим и макробиотички, бесквасни интегрални хлеб. Скоро смо регистровали пекару, али ту само производимо и продајемо био радњама. То су нам главни извори прихода, довољни да издржавамо још много деце, осим наше.