Величанствени Ангкор

У Камбоџу сам стигао авионом из Вијетнама. У оквиру своје 20-дневне туре долетео сам до Хо Ши Мин Ситија (некадашњег Сајгона) и одатле наставио старим локаним аутобусом, који је срећом био опремљен клима уређајем, до главног града Камбоџе Пном Пена. Шесточасовно путовање, и поред велике врућине, ипак није било посебно напорно, а сам прелаз границе – визу сам раније извадио преко Интернета – био је брз и ефикасан.

Пре пута рекли су ми да у Пном Пену нема богзна шта да се види, али показало се да то и није баш тако, када сам сутрадан посетио краљевску палату и Сребрну пагоду, изванредан дворски комплекс зидан по узору на онај у Тајланду. Осим тога, пријала је и шетња поред Меконга, односно једног од рукаваца ове огромне реке. Шеталиште је препуно ресторана и хотела.

Новогодишња ноћ у Сијем Рипу

Централни део посете Камбоџи почео је полетањем из Пном Пена ка Сијем Рипу, граду који се налази у непосредној близини Ангкора (мог главногодредишта– чудесног комплекса храмова) и који се управо захваљујући њему невероватно развио. Мали АТР је око 300 км прешао за мање од једног сата, а по слетању и преузимању пртљага одмах сам нашао моторни „тук-тук” да ме превезе у хотел. Ким, како се мој возач звао, био је симпатичан, али и врло послован – имао је свеску са утисцима и препорукама претходних клијената, уз своју кратку биографију и причу о томе како држи часове енглеског у свом селу. Одмах ми је предложио да ме за дан и по, колико сам планирао за Ангкор, проведе до највећег броја храмова огромног комплекса. После малог ценкања, у коме сам, наравно, унапред био осуђен да будем губитник, што се касније потврдило када сам сазнао стандардне цене оваквих услуга – договорили смо се о цени, и тако је све било спремно да моја посета Ангкору почне.

Највећи средњовековни град на свету

То вече провео сам шетајући по центру Сијем Рипа, са пуно ресторана, продавница, ноћном пијацом и уличном забавом, a ујутру ме је Ким, одморан и чио, чекао у договорених осам сати да бисмо заједно кренули у обилазак. Комплекс Ангкора заправо је огромно подручје, површине од неких 1.000 км квадратних– величине данашњег Њујорка – на коме је цивилизација Кмера од 9. до 15. века изградила највећи град на свету пре почетка индустријске револуције. На врхунцу ове државе, ту је по неким проценама живело око 750.000 људи. Град је имао неких хиљаду светилишта, и по амбицијама градитеља упоредив је са египатским пирамидама. Кмери су у то време иначе владали овим делом света, и Ангкор је требало да покаже њихову војничку и економску супериорност.

(/slika2)Оно што, поред мноштва храмова, посебно импресионира и данас јесте генијални систем водоснабдевања, који је био изграђен са циљем да омогући коришћење раније акумулиране воде у сушном периоду, али и усмери и акумулира прекомерне количине падавина у кишном периоду. На изградњи тог система су биле ангажоване стотине хиљада, ако не и милиони радника, који су практично своје животе провели зидајући град и систем водоснабдевања.

Додатно фасцинира чињеница да је ова цивилизација после неколико векова такве супремације одједном нестала не остављајући иза себе никакве писане трагове о томе шта се и како дешавало. Храмови и зграде су остављени зубу времена, да би били откривени тек много векова касније.

Нажалост, Ангкор је преживео још један тежак период: током страховладе Црвених Кмера комплекс је био потпуно запуштен, а и после тога годинама о њему није вођено довољно рачуна, што је омогућило безобзирну пљачку и пустошење неких од његових највреднијих остатака. Ипак, и поред свих тегоба, много тога је остало што и данас изазива дивљење посетилаца, чији се велики број додатно повећао након што је Анџелина Џоли као Лара Крофт овде снимала популарни филм „Томб Рајдер”.

Залазак и излазак сунца међу храмовима

Моја посета обухватала је обилазак неких десетак храмова првог дана, и још пет-шест другог, што је било јако напорно – требало је и поред превоза додатно доста ходати када би се дошло до некогхрама, пењати се најстрмијим и најужим степеницама које сам икада видео, силазити, обилазити, и све то на температури која је све време била изнад 30 степени Целзијусових. Први дан сам окончао, што је традиционално организовано за туристе наоружане фотоапаратима и камерама, одласком на једно од ретких брда на коме је храм из којегје најлепши поглед на залазак сунца. Следећи дан почео сам посетом Ангкор Вату, највећем и најпознатијем храму, испред кога је најлепши поглед на излазак сунца, са величанственим одразом целог призора у води и међу лотосима. За ову прилику, гомиле туриста су пораниле и биле испред храма још око пет сати ујутру, сат времена пре изласка сунца.

(/slika3)Са аеродрома у Сијем Рипу одлетео сам назад у Пном Пен. Те је вечери још требало организовати повратак у Вијетнам, што је била једна од ретких ствари које нисам унапред резервисао.Како је брзи чамац који од пристаништа у Пном Пену вози до места Чау Док на вијетнамској страни полазио тек у подне наредног дана, имао сам још једно слободно јутро да проведем у главном граду Камбоџе. Одлучио сам да мото таксијем, који је и у Камбоџи и у Вијетнаму најчешћи и најбржи вид превоза, одем до Музеја геноцида направљеног у знак сећања на жртве прогона током кратке и невероватно бруталне владавине Црвених Кмера крајем седамдесетих.

Музеј се налази у згради бивше школе која је у доба Пола Пота и његове клике била претворена у затвор.Ту су привођене, испитиване и мучене хиљаде људи процењених да су противници или потенцијални противници режима који се посебно разрачунавао са школованим људима.

Тешко је замислити шта се све дешавало у тој сада тако мирној згради, у том дворишту с тропским биљкама окруженом приватним кућама, амбијенту који данас изгледа тако питомо и благо. О томе сам размишљао док сам чамцем хитао Меконгом ка Вијетнаму растајући се од Камбоџе и величанственог Ангкора.

------------------------------------------------------------------------- 

Све за долар-два

Званична валута у Камбоџи је риел, али је права валута амерички долар који се масовно користи у ресторанима, хотелима, продавницама. Риел, заправо, циркулише само као нека врста помоћне валуте која се најчешће добија као кусур при куповини. Цене свега су, иначе, јако приступачне: добар ручак са пићем кошта неколико долара, толико су и разни сувенири, али и озбиљнији поклони које бисте одавде могли понети. Превоз мото-таксијем у Пном Пену кошта један долар без обзира на удаљеност, док је за „тук-тук” као луксузнији вид превоза потребно обично два долара.

 --------------------------------------------------------------------------

Живот на улици

И у Камбоџи се, као и посвуда у Југоисточној Азији, живи на улици. На улици се продаје све и свашта, од књига и цигарета до хране, сувенира и играчака, ту се кува на импровизованим шпоретима и потом конзумира на сточићима и столичицама постављеним унаоколо, ту се шета и посматра врева, док све то време унаоколо пролазе и буче стотине мотора и нешто мањи број кола. Ипак, чини се да је та живост у односу на, рецимо, суседни Вијетнам, ипак нешто мања – пре свега због слабијег нивоа економске развијености у односу на моћнијег суседа.