Roditelji često tepaju deci koristeći kraće verzije imena (Maki od Marko, Jeca od Jelena, Dule za Dušana, Kaća od Katarina...), ali i duže (Sneškica od Snežana, Nikolica od Nikola, Lukić od Luka, Jovanica od Jovana...). Deminutivi su u lingvistici kraći oblici imena, koji se najčešće sastoje od samo jednog ponovljenog ili dva sloga. Koriste se zato što su lakši za izgovor, pa ih najmlađi brže usvoje, aliove reči svedoče i o velikoj bliskosti i nežnosti u obraćanjima najbližih članova porodice.

S druge strane, nadimci kao klopadžija, terminator, spavalica, dugonja, gnjavator, plačljivko, vrištalica, munjavko, mršavko, mrvica... izražavaju fizičke ili psihičke osobinedece kojeih razlikuju od drugih. Takva obraćanja mogu biti duhovita, ali nikada ne smeju da se pretvore u porugu ili „etiketu“, jer deci pripisuju nešto što ograničava njihovu ličnost. Beba koja stalno plače i kenjka može,kad odraste, da bude mirna, prijatna, vedra i nasmejana osoba. Klopadžija kad poraste možda će jesti mnogo manje od ljudi iz okruženja... Da i ne govorimo o kompleksima koji se formiraju ako se mališanu od malih nogu govori da je klempavko, gremlin ili slonče Dambo...

Zamorno obožavanje

Lepoto moja, živote moj, zlato moje, srce moje, dušo moja, ljubavi moja, anđele moj, princezo moja, šampione moj, hrabri moj ratniče, takođe su nadimci koji moraju da se upotrebljavaju s merom. Kad majka ovako oslovljava dete, ona ističe da ono njoj pripada, da je deo njenog bića, i da će tako uvek biti.

Nadimci puni obožavanja su šarmantni znaci pripadnosti, ali mogu biti i opterećenje. Kad ih deca stalno slušaju, može da im zasmeta takvonaglašavanje apsolutne pripadnosti roditeljima.

Protiv uroka

Moje malo dlakavo čudovište, smrdljivko, puj, puj, ništa ne valjaš! – jeste vrsta obraćanja koje, iako ne zvuči lepo, potiče iz starog običaja da se dete „naruži” da se ne bi ureklo, jer se veruje u magičnu moć reči. Time se razbija navodna negativna energija vezana za bacanje čini i urok. Niko, naime, ne smatra svoje dete dlakavim čudovištem, ali u želji da ono postane lepo i pametno, govorimo – suprotno. Primera ima u bajkama svih nacija (Pepeljuga je, recimo, najlepša iako je u dronjcima i musava).

Ako tata voli Tolkina

Kad roditelji nazivaju dete Gospodar Pelena (tata je ljubitelj knjige „Gospodar prstenova“), Mocart (ako beba mnogo plače, odnosno „muzicira”), Ajnštajn (kad pametno odreaguje), novi Piksi ili Zidan (želja svih očeva kad gledaju kako sin pravi prve korake)... time ukazuju na ono o čemu maštaju, na osobinu koju bi voleli da njihov mališan ima.

Jestivi i cvetni nadimci

Nadimci motivisani namirnicama (batačić, butkica, prasence, bombonica, šargarepica, šećerko...) izuzetno su česti. U trenutku kada ih treba presvući ili okupati, mame ljube svoje bebe sa željom da „pojedu” njihove nožice, mirišljavu i nežnu kožu, „izgrickaju” prstiće, nosić... Prema psihoanalitičkom tumačenju, ovi nadimci su za majku način da ukroti neobične nagone koje u njoj budi telo njene bebe.

Za pripisavanje osobina koriste se nadimci koji sadrže značenja i vrednosti u vezi sa cvećem (lepota) i voćnim plodovima (zdravlje, jedrost), kao što su ružo moja, ljubičice, jabuko, dunjo moja. Iz takvih tepanja su izvedena i lična imena Ruža, Ljubica, Dunja, Jagoda, Višnja...

Slatki insekti

Insekti nisu baš omiljeni, zato što podsećaju na ubode i sisanje krvi, dosadno i neprestano letenje i zujanje, pa kad bebu zovemo „bubice, pčelice, bubamaro, leptiriću mamin, mraviću“... mi s dozom humora želimo da ukažemo na njene celodnevne zahteve koji podsećaju na uznemiravanje insekata.

Male životinje junaci su nekih od najpoznatijih basni i neiscrpni izvor inspiracije za davanje nadimaka. Nežni, nevini, čisti, mali četvoronožni junaci pripadaju ulepšanom svetu mašte koji roditelji priželjkuju za svoje dete, daleko od grube realnosti. „Pile, patkice, maco, kuco, zeko, petliću, vidrice, žabice“... jesu imena kojim mališani, čim malo odrastu, ne žele da ih roditelji oslovljavaju, posebno ne pred drugovima.

-----------------------------------------------------------

Deo identiteta

Nemaju svi nadimci istu funkciju, niti uticaj na detetov život, kaže mr Vladimir Džinović, psiholog iz Instituta za pedagoška istraživanja. Oni koji predstavljaju skraćenu verziju imena uglavnom služe jednostavnijoj komunikaciji u porodici, ali odražavaju i bliskost i toplinu između ukućana. Ako roditelj oslovi dete punim imenom, to često može da znači da je besan ili nezadovoljan nekim njegovim postupkom. Međutim, nadimci koji upućuju na neke karakterne osobine ili mane deteta mogu da imaju ozbiljnije posledice na poimanje njega samog i na važne socijalne odnose. Klempo i slični nadimci govore kako drugi (porodica, vršnjaci, komšije) vide tu osobu, kako je doživljavaju, šta očekuju od nje, i to u velikoj meri može da odredi kako će se ponašati prema njoj. Često, jedna izdvojena telesna ili psihička osobina, pretočena u nadimak, odredi kako će drugi u celini opažati osobu sa nadimkom. Cena toga je da ta osoba jednostavno nema nemogućnost da pokaže da je drugačija, da se promenila ili da istakne svoje pozitivne strane, uspehe i vrline.

Devojka koju društvo zove Plavuša imaće problem ako bude želela da je vide i kao dobru učenicu, požrtvovanu drugaricu ili nekoga ko se razume u umetnost. Najrizičnija posledica nadimka je ona kada se osoba poistoveti sa značenjem koje on nosi, čime „odustaje“ od svih i izbora koji bi bili u suprotnosti s njim. Drugim rečima, prihvataju da su baš takva osoba, kakvu odslikava nadimak.