Родитељи често тепају деци користећи краће верзије имена (Маки од Марко, Јеца од Јелена, Дуле за Душана, Каћа од Катарина...), али и дуже (Снешкица од Снежана, Николица од Никола, Лукић од Лука, Јованица од Јована...). Деминутиви су у лингвистици краћи облици имена, који се најчешће састоје од само једног поновљеног или два слога. Користе се зато што су лакши за изговор, па их најмлађи брже усвоје, алиове речи сведоче и о великој блискости и нежности у обраћањима најближих чланова породице.

С друге стране, надимци као клопаџија, терминатор, спавалица, дугоња, гњаватор, плачљивко, вришталица, муњавко, мршавко, мрвица... изражавају физичке или психичке особинедеце којеих разликују од других. Таква обраћања могу бити духовита, али никада не смеју да се претворе у поругу или „етикету“, јер деци приписују нешто што ограничава њихову личност. Беба која стално плаче и кењка може,кад одрасте, да буде мирна, пријатна, ведра и насмејана особа. Клопаџија кад порасте можда ће јести много мање од људи из окружења... Да и не говоримо о комплексима који се формирају ако се малишану од малих ногу говори да је клемпавко, гремлин или слонче Дамбо...

Заморно обожавање

Лепото моја, животе мој, злато моје, срце моје, душо моја, љубави моја, анђеле мој, принцезо моја, шампионе мој, храбри мој ратниче, такође су надимци који морају да се употребљавају с мером. Кад мајка овако ословљава дете, она истиче да оно њој припада, да је део њеног бића, и да ће тако увек бити.

Надимци пуни обожавања су шармантни знаци припадности, али могу бити и оптерећење. Кад их деца стално слушају, може да им засмета таквонаглашавање апсолутне припадности родитељима.

Против урока

Моје мало длакаво чудовиште, смрдљивко, пуј, пуј, ништа не ваљаш! – јесте врста обраћања које, иако не звучи лепо, потиче из старог обичаја да се дете „наружи” да се не би урекло, јер се верује у магичну моћ речи. Тиме се разбија наводна негативна енергија везана за бацање чини и урок. Нико, наиме, не сматра своје дете длакавим чудовиштем, али у жељи да оно постане лепо и паметно, говоримо – супротно. Примера има у бајкама свих нација (Пепељуга је, рецимо, најлепша иако је у дроњцима и мусава).

Ако тата воли Толкина

Кад родитељи називају дете Господар Пелена (тата је љубитељ књиге „Господар прстенова“), Моцарт (ако беба много плаче, односно „музицира”), Ајнштајн (кад паметно одреагује), нови Пикси или Зидан (жеља свих очева кад гледају како син прави прве кораке)... тиме указују на оно о чему маштају, на особину коју би волели да њихов малишан има.

Јестиви и цветни надимци

Надимци мотивисани намирницама (батачић, буткица, прасенце, бомбоница, шаргарепица, шећерко...) изузетно су чести. У тренутку када их треба пресвући или окупати, маме љубе своје бебе са жељом да „поједу” њихове ножице, миришљаву и нежну кожу, „изгрицкају” прстиће, носић... Према психоаналитичком тумачењу, ови надимци су за мајку начин да укроти необичне нагоне које у њој буди тело њене бебе.

За приписавање особина користе се надимци који садрже значења и вредности у вези са цвећем (лепота) и воћним плодовима (здравље, једрост), као што су ружо моја, љубичице, јабуко, дуњо моја. Из таквих тепања су изведена и лична имена Ружа, Љубица, Дуња, Јагода, Вишња...

Слатки инсекти

Инсекти нису баш омиљени, зато што подсећају на убоде и сисање крви, досадно и непрестано летење и зујање, па кад бебу зовемо „бубице, пчелице, бубамаро, лептирићу мамин, мравићу“... ми с дозом хумора желимо да укажемо на њене целодневне захтеве који подсећају на узнемиравање инсеката.

Мале животиње јунаци су неких од најпознатијих басни и неисцрпни извор инспирације за давање надимака. Нежни, невини, чисти, мали четвороножни јунаци припадају улепшаном свету маште који родитељи прижељкују за своје дете, далеко од грубе реалности. „Пиле, паткице, мацо, куцо, зеко, петлићу, видрице, жабице“... јесу имена којим малишани, чим мало одрасту, не желе да их родитељи ословљавају, посебно не пред друговима.

-----------------------------------------------------------

Део идентитета

Немају сви надимци исту функцију, нити утицај на дететов живот, каже мр Владимир Џиновић, психолог из Института за педагошка истраживања. Они који представљају скраћену верзију имена углавном служе једноставнијој комуникацији у породици, али одражавају и блискост и топлину између укућана. Ако родитељ ослови дете пуним именом, то често може да значи да је бесан или незадовољан неким његовим поступком. Међутим, надимци који упућују на неке карактерне особине или мане детета могу да имају озбиљније последице на поимање њега самог и на важне социјалне односе. Клемпо и слични надимци говоре како други (породица, вршњаци, комшије) виде ту особу, како је доживљавају, шта очекују од ње, и то у великој мери може да одреди како ће се понашати према њој. Често, једна издвојена телесна или психичка особина, преточена у надимак, одреди како ће други у целини опажати особу са надимком. Цена тога је да та особа једноставно нема немогућност да покаже да је другачија, да се променила или да истакне своје позитивне стране, успехе и врлине.

Девојка коју друштво зове Плавуша имаће проблем ако буде желела да је виде и као добру ученицу, пожртвовану другарицу или некога ко се разуме у уметност. Најризичнија последица надимка је она када се особа поистовети са значењем које он носи, чиме „одустаје“ од свих и избора који би били у супротности с њим. Другим речима, прихватају да су баш таква особа, какву одсликава надимак.