U eri novih tehnologija mnogi su pomislili da je prošlo vreme svestranih zanatlija. Ipak, u selu Lojanice, u opštini Vladimirci, živi  jedan takav, za koga se slobodno može reći da nema šta ne zna da napravi. Kad u ovom posavotamnavskom kraju upitate za Milana Velisavljevića, mnogi se nađu u čudu, jer ga svi znaju kao „deda Zanđu“. Nadimak je stekao kao zanatlija – samouk posebnog kova. Ekipa „Magazina“ obišla je njegov dom, uverivši se da priča o Zanđinim zanatskim umećima nije mit, već živa istina.

– Bukvalno sam rođen sa darom za bavljenje zanatima. Još kao dečak u osnovnoj školi krenuo sam da pravim razne stvari. Uzmem od pokojne matere nož, odem pod lipu i pravim jarmiće. Sve što znam naučio sam sam, a bogami znam da radim bukvalno sve: sarački posao, obućarski, čizmarski, kovački, mehaničarski, oštrački... – tvrdi Milan.

Njegov najveći poduhvat je, ipak, izrada mišolovke sa posebnim mehanizmom.

Seljak postao pronalazač

– Dok sam jedne godine bio na mačvanskoj pijaci, prišao mi je jedan stariji čovek, sa kojim sam kroz razgovor došao na temu miševa. Reče mi da je doktor biologije i da je predavao u Parizu 17 godina, a potom mi je ispričao sve o miševima i pacovima. Tad sam došao na ideju za pravljenje originalne mišolovke. U kasnijoj fazi izrade veoma važne su mi bile žicesa točkova bicikla i one koje se koriste za dalekovode jer dobro vibriraju. Koliko god da ih saviješ, uvek se vrate u prvobitno stanje – objašnjava naš sagovornik.

Njegova mišolovka trenutno košta 200 dinara, ali, kako tvrdi, to nije skupo, jer ako se pravilno koristi može da uhvati hiljadu miševa.

– Prodaju mišolovki po pijacama širom zemlje počeo sam 1987. godine, kada se videlo da seljak počinje da propada. Sve sam manje radio u poljoprivredi, i prelazio na zanat. U početku posao je dobro krenuo, dolazili su ljudi i kupovali mišolovke i amove. Kasnije sam krenuo po vašarima, od Ravne gore, Obrenovca, Kosjerića, preko Pašine ravni na putu za Bajinu Baštu, pa sve do Vojvodine. Do sada sam prodao nekoliko hiljada mišolovki – sa ponosom kaže deda Zanđa.

Iako se nalazi pri kraju osme decenije života, i dalje redovno odlazi po materijal u druge gradove, pre svega po kožu.

– U vreme dok je SFRJ još postojala, kožu sam nabavljao u Sloveniji, sad sarađujem sa fabrikom iz Rume. Jedini sam majstor ove vrste u ovom delu Srbije i nemam konkurenata. Bila su dvojica, iz Badovinaca i Bogatića, ali to su sarači koji su učili zanat i rade isključivo sa mašinom. Imam i ja mašinu za šivenje kože, ali ne radim njom. Ne može se nikada porediti mašinski i ručni rad – objašnjava naš domaćin.

Ništa nema „na brzinu“

Današnju nezainteresovanost za zanate objašnjava pogrešnim stavom mladih da se sve može postići na brzinu Mladi koji krenu na zanat, veli, hteli bi da sve nauče preko noći, a to ne može. Talenat je važan, ali i strpljenje i volja da učiš, jer ćeš samo tako napredovati.

Prema rečima Milana Velisavljevića, njemu se zanat isplatio, ali ističe da vrednost zanata nije isključivo u novcu.

– Kad uzmem da šijem, zaboravim da jedem. Pre mnogo godina rekao sam jednom komšiji da će zanati biti važniji nego doktorati, i to se u ovo novo doba potvrdilo. Nije pravedno da prodaješ tuđu pamet i zarađuješ, već treba svojom rukom nešto da napraviš i od toga da živiš. Da sam sledio neku drugu filozofiju, možda bih sada imao pet kuća, a ovako živim u jednoj. Ali ja sam skroman, i uvek mi je bilo važno da moja mušterija bude zadovoljna, a tek onda na red dolazi zarada – zaključuje ovaj neobični zanatlija.

Siniša Jelovac

-------------------------------------------

Poezija

Da život zanatlije i seljaka, ne bude dosadan, deda Milan je oplemenio još jednom ljubavlju, poezijom. Piše je godinama.

-------------------------------------------

Ženidba

Deda Milan se nedavno ponovo oženio u 75. godini, što je dokaz da za zajednički život nikada nije kasno bez obzira na godine.

– Mi smo već treću godinu u braku. To što sam pronašao baš ovu ženu nije slučajno. Otkrio sam je  u selu nedaleko od mog u kome nisam bio od 1949. godine. Sa prvom ženom sam živeo 53 godine u braku i sa njom imao sina, ali su, nažalost, oboje preminuli. Sadašnja žena je meni dobra, šaljivdžija je i prava domaćica, tako da sam sa te strane potpuno miran. Što kaže stara poslovica „Bolje deliti, nego prositi“ – kaže deda Milan.