Заробљени драгуљ

Колико сам се радовала одласку до језера Панонг, толико сам била и забринута, јер на путу до њега ваљало је прећи Чанг Лапас, који са висином од 5599 метара слови за трећи највиши планински прелаз на свету. До пред сам полазак било је неизвесно да ли ћемо уопште кренути у авантуру, јер само два дана пред наш долазак у Лех, после дуге зиме, пут до језера пуштен је у саобраћај. Језеро је од Леха, главног града Ладака, удаљено више од 200 километара али, услед лошег стања на путевима и конфигурације терена, предстојала нам је вишечасовна вожња, по рупама и џомбама хималајских висија.

У близини манастира Хемиш и реке Индус, са главног пута скренули смо на узани пут који је преко голих стрмина вијугао, чини се, незнано куд. Осим што је разлокан, пут је на хладовитим местима још увек био покривен снегом и ледом. Преко небројених серпентина и рупчага пуних отопљеног снега и шљунка, пењали смо се све више и више остављајући за собом ретка села. Сваки поглед низ сиво-браон планинске обронке, без и једног јединог дрвета или жбуна, ледио ми је крв у жилама. Над овом нестварном сликом налик на површину удаљене планете, бдело је кристално плаво небо, по коме се шепурио златни сунчев диск. Учинило ми се да се сунце кикоће и наслађује мојим страхом да се не стрмоглавимо низ неку падину. Да бих одагнала страх, замолила сам возача да пусти неку музику. Рекао ми је да радио овде нема домет и да има касете само са домаћом музиком. Пусти било шта, рекох му, само да бих одагнала црне мисли. И пустио је домаћу цигу-лигу и цинцилинци музику! Због близине са кинеском границом присуство војске и војних постаја је нешто што овде не може да прође непримећено. Тако смо усред планинског крша у једној удолини наишли на чек поинт. Док смо чекали да се обаве пасошке формалности, због велике количине воде коју је на овим висинама препоручљиво пити, сишла сам низ падину до пољског тоалета. За овдашње прилике тоалет је представљао прави луксуз. Од таласастог лима, нахерен и смрдљив, ипак је штитио од погледа радозналих војника и намргођених црних стена и литица боје индига. После контроле и олакшања, настављамо пут ка превоју Чанг Ла. На путу су се поново смењивале рупе, локве, одрони, снег, лед, каљуге и шљунак који је под точковима прштао на све стране. Доживели смо и „чешање” са аутобусом који се као дух појавио из супротног смера. Брекћући преко влажне узбрдице, наш теренац најзад је избио на превој Чанг Ла, на коме се налази чек поинт, војници који су нам се веома обрадовали, неколико барака и насред прелаза, камени обелиск. На обелиску је писало да висина превоја износи 17800 стопа, а при дну, на месту где се налази застава Индије, исписана је добродошлица на превој Чанг Ла. Лево и десно од обелиска разнобојне молитвене заставице вијориле су се на ветру увесељавајући суровост предела, а околне падине покривене снегом блистале су на сунцу. Слаб, али леден и оштар ветар увлачио ми се под одећу, но оно што је било битније на овој висини је да ми се нису појавили симптоми висинске болести. Значи да је тело после тегоба у Непалу, препознало како да се понаша и избори са недостатком кисеоника! Само су ми ноге биле као да су од олова и дисала сам „на кратко”, али моја усхићеност лепотом крајолика и снежних врхова који су се беласали у даљини, надјачала је те „мале” тегобе. Спуштајући се од превоја Чанг Ла ка језеру Панонг, пролазили смо кроз невероватно дивље пределе. Ипак ова пуста сува земља беше на свој начин и лепа. Брда без биљног покривача и тамноружичасте литице што су се издизале увис, биле су величанствене. Да није све јалово уверила нас је долина кроз коју је жуборио плитак поток. Нехајно је клокотао напајајући бистром водом земљу, жуту траву и бусење. Недалеко од пута били су разапети шатори пастира номада, чија су стада јакова, оваца и коза мирно пасла наоколо. Са извесне удаљености будним очима на стада мотрили су пси. Осим домаћих животиња по падинама су се повремено кретали и симпатични хималајски мрмоти. Њихова мимикрија била је савршена, јер се крзно плашљивих глодара уопште није разликовало од боје земље. Испред шатора, на импровизованом огњишту млада жена припремала је храну. Из земљаног ћупа у тучану таву сипала је уље, а када се загрејало додала је семенке кардамома у љусци, каранфилић и ловор. Какав избор зачина у овој пустари, помислих! Онда је додала комаде јагњетине коју је спретно пржила окрећући је металном хватаљком. Затим је додала поврће, воду, со, масалу, бибер и поклопила таву. Док се курма кувала и ширила миомирисе који су голицали чула, замесила је тесто за сомуне. Храна је брзо била готова, а да није, мислим да бих свисла од глади. Дуго нисам тако слатко јела и никад у оваквом амбијенту. Умакала сам комаде топлог сомуна у таву и уживала у сваком залогају. Себично сам оглодала сваку кошчицу, заборављајући да и пси треба нешто да поједу. Да бих употпунила хедонистички ужитак, напила сам се воде из клокотавог потока. Недостајало је само да прилегнем и дремнем у шатору, али за то више није било времена.

На десетак километара од језера, посетили смо село Дарбук, у коме се налази меморијални споменик војницима погинулим у индо-кинеском сукобу 1962. године, а онда смо кренули ка језеру и убрзо наишли на обелиск на коме је писало да се са овог места може бацити први поглед на светски познато језеро Панонг. И заиста, стешњен између ружичастих брда избразданих вододеринама, појавио се плави троугао који се сјактио у даљини.

Када смо изашли на чистину, пред нама се прострло азурно језеро. Опточено ружичастим брдима, са снежним капама на врху, личило је на плави заробљени драгуљ, који је овамо пао из небеских висина. Можда се због тога језеро и зове Панонг, што значи опточено удубљење. Језеро се налази на 4350 метара надморске висине, дугачко је 144, широко пет-шест километара, а највећа дубина износи 40 метара. Вода је изузетно чиста и прозирна, али слана, па у њему нема риба. Попевши се на једно узвишење, препустила сам се топлим зрацима сунца и апсолутној тишини, коју скоро да сам могла да опипам.

Преда мном се простирао бајковити призор: сиромашан и го, а очаравајуће леп. Изгледало је као да су се све нијансе плаве боје слиле у језеро, па чак и небо, по коме су пловили свилени облаци. Ни сунце није могло да одоли изазову, па је уткало златне зраке у плави драгуљ. На жалост, увек када је лепо, време пролази брзо. Глас водича нас је упозорио да морамо назад, јер нас чека дуг пут до Леха. На оваквом путу, богу иза ногу, заиста не би било добро да нас затекне мрак! Хитајући ка западу, сунце је зашло за брда и захладило је, а наш караван кретао се веома споро ради одрона који су настали током дана. На једном делу пута одрон је блокирао пут, па смо морали да чекамо на булдожер који га је отклонио. Дан је већ био на измаку, а небо се бојило у окер, када смо стигли у Лех. Пре него што сам утонула у сан, кроз главу ми је, као филм, прошао данашњи дан. И овог пута, јединствена природа Хималаја оставила је на мене незабораван утисак. Схватила сам и због чега људи баш овде достижу виши степен у спиритуалности коју је данас тешко наћи на неком другом месту. После доласка из хаотичног света у коме живимо, Ладак се с правом може описати као оаза мира и мелем за душу.