Данас је од самог Берлинског зида мало тога остало. Највећи део је, након рушења, уклоњен од јуна 1990. до новембра 1991. Крупнији комади су уступљени или продати музејима и колекционарима широм света, а на аукцији коју је 1990. организовало државно предузеће за спољну трговину Немачке Демократске Републике, 360 сегмената зида су купиле разне међународне организације, компаније, па и хотели (на пример „Метропол палас“ из Монака).

Многи делови Берлинског зида однети су у САД и сад су, рецимо, у седишту агенције ЦИА у Ленглију, у Министарству спољних послова, у уметничкој колекцији „Мајкрософта“, у библиотекама Роналда Регана и Ричарда Никсона у Калифорнији, у Музеју Џорџа Буша у Тексасу, на неколико универзитета, па чак и у мушком тоалету једног касина у Лас Вегасу!

У Берлину их можете купити, наравно оне најситније, спаковане у провидне пластичне кесице и са потврдом да су у питању оригинали, у Музеју зида или у многобројним продавницама сувенира.

Састанак код „Чарлија“

У потрагу за остацима зида кренули смо пратећи упутства из мапе, у којој се наводи 14 таквих одредишта (поред неколицине крстова постављених на местима где су источни Немци погинули у покушају да пребегну на Запад). Одабрали смо оне најзанимљивије: „Галерију источне стране“ (уз реку, поред Обербаумбрика), један дужи сегмент (око 80 метара) поред Потсдамер плаца, два осматрачка торња (у Алеји Пушкина и у Килер штрасе) и незаобилазну „тачку Чарли“ – стражарску кућицу на некадашњем граничном прелазу у Фридрихштрасе.

„Галерија источне стране“ представља можда највећу изложбу слика на отвореном простору у свету: десетак километара дугачак зид у Миленштрасе, који се некада са источне стране протезао сив и суморан (док је са западне био обојен и ишаран графитима), осликало је стотинак уметника из разних земаља, понето одушевљењем након рушења овог симбола неслободе и терора. Последњих година су, нажалост, многи од ових призора избледели или нестали испод графита и потписа туриста који су, ваљда, мислили да ће тако и сами постати део „историје зида“.

„Тачка Чарли“ је име добила по америчком начину означавања места по абецедном реду – претходили су јој гранични прелази Алфа и Браво.  

Оригинална стражарска кућица је, у ствари, склоњена из Фридрихове улице још јуна 1990, а ова садашња је постављена на њеном месту августа 2000. године. Поред ње је и велика табла са упозорењем, на енглеском, руском и немачком језику: „Ви сад напуштате амерички сектор“. Фотографисање крај табле је бесплатно (уколико успете да се пробијете кроз гомилу туриста који непрекидно опседају „чекпоинт Чарли“), али за снимак са двојицом војника – у руској и америчкој војној униформи тог времена – морате платити.

Стаза смрти и нови почетак

У близини је отворен и истоимени музеј, назван још и „Музеј зида“, у којем се, за десетак евра, поред осталог можете упознати са историјатом Берлинског зида, догађајима везаним за поделу Немачке и време „хладног рата“ и сазнати више о међународној ненасилној борби за људска права. Нама је, међутим, убедљиво најпривлачнија била изложба предмета које су житељи Источне Немачке користили како би преко, испод и изнад зида пребегли на Запад. Нека су бекства била успешна, друга нису, али су у сваком случају сва била веома храбра, дрска и маштовита, па чак и духовита, као оно у случају пребега који је исекао странице неколико мањих кофера како би добио довољно простора да се ту смести, спојио их и сместио на полицу у купеу воза. Нико није посумњао да се у наизглед овлашно наслаганом пртљагу скрива одрастао човек.

У почетку су људи покушавали да савладају зид искачући кроз прозор стамбених зграда које су се о њега ослањале, али су оне убрзо биле срушене и између источног и западног сектора настао је брисан простор, ничија земља, позната и као „стаза смрти“. Била је минирана, а оне који су некаквим чудом преживели мине дочекали су меци са осматрачких кула. Као најпознатији неуспешни пребег помиње се Петер Фехтер, тинејџер, који је 17. августа 1962. године покошен рафалима и остављен да до смрти искрвари на бодљикавој жици, наочиглед западних медија. Амерички војници нису могли да му помогну јер се налазио у совјетском сектору, а источнонемачки му нису пришли из страха да на њих не припуцају Американци.

Наводи се око 5.000 успешних бекстава из Источног у Западни Берлин, међу њима мноштво оних који су прескакали бодљикаву жицу, копали тунеле, клизили по разапетој жици, прелетали зид ваздушним  једрилицама и балонима, крили се у лажном поду или преправљеном пртљажнику аутомобила… Томас Кругер се прославио кад је побегао из Источне Немачке лаким авионом за обуку младих војника. Један посебно довитљив Немац покушао је бекство посебно конструисаном мини-подморницом, док се други „подвукао“ својим веома ниским спортским колима испод барикаде у „тачки Чарли“.

Ту, где се пре свега двадесет година прелазак са једне на другу страну улице плаћао животом, и где су се амерички, руски и немачки војници посматрали преко нишана пушке, сад се млади Американци, Руси и Немци весело гуркају пред тезгама са успоменама на неко за њих далеко време, испробавају шапке, шлемове и качкете са старим војним ознакама, испијају „кока колу“, и на упаковане делове Берлинског зида гледају тек као на још један сувенир са летњег одмора.

------------------------------------------------

Ноћ кад је скинута Гвоздена завеса

Берлински зид, 155 километара дугачку и 3,6 метара високу ограду од бетона, гвожђа и бодљикаве жице, који је готово три деценије одвајао Западни Берлин од Источног, подигле су 1961. године власти Немачке Демократске Републике да би спречиле даље бекство својих држављана у Савезну Републику Немачку, односно на Запад. Више од 2,6 милиона источних Немаца, од укупно 17 милиона, напустило је земљу под совјетском влашћу од 1949. и 1961. године (поред осталих, само у једном дану је пребегла цела математичка катедра Лајпцишког универзитета).

Пуних 28 година био је симбол „хладног рата“ и живота у немаштини, неслободи и тиранији иза гвоздене завесе, да би 1989. његово рушење означило крај комунистичке диктатуре на Старом континенту и успон нових европских демократија.

Ноћ у којој су се житељи два Берлина уз сузе, осмехе и загрљаје спојили над рушевинама омраженог зида најавила је и уједињење поцепане Немачке, проширење Европске уније на исток и нове наде за све оне очајне и застрашене појединце који су до тог 9. новембра 1989. године могли само да маштају о животу „с друге стране ограде“ .

------------------------------------------------

Статистика ужаса

Укупна дужина зида око Западног Берлина је износила 155 км
Граница између источног и западног дела града је била 43,1 км

Део зида израђен од 45.000 ојачаних бетонских плоча (подигнут од 1975. до 1980. године) био је дугачак 106 км, висине 3,6 метара, ширине 1,2 метара и коштао је око 16 милиона источнонемачких марака.

Ограда са бодљикавом жицом је била дугачка 66,5 км
Уз зид су биле изграђене 302 осматрачке куле и 20 бункера
Ровови који су спречавали пролаз возила били су дужине 105,5 км

Од 13. августа 1961. до 9. новембра 1989. године 171 особа је погинула у покушају да пређе зид, а 200 је рањено мецима. Прва жртва је био Гинтер Литвин, устрељен 24. августа 1961, а последња Крис Гуефрој, убијен 6. фебруара 1989.

----------------------------------------------

Подељени град

Берлински зид је располутио град на два приближно једнака дела, Источни и Западни, окружујући овај потоњи непропусном баријером која је од њега начинила својеврсно острво, „страно тело“ усред територије Немачке Демократске Републике. У источном делу су се, поред осталих, нашли Бранденбуршка капија, Пергамонски музеј, стара Градска кућа и Александерплац, а у западном чувена меморијална црква цара Вилхелма и Рајхстаг (данашњи Бундестаг, односно парламент).

Текст и снимци Александра Мијалковић