Kada sam pre četiri godine upoznala Australijanca po imenu Džon (a kako bi se i drugačije zvao) ni slutila nisam da sam upoznala budućeg muža i da ću za nepunih godinu dana napustiti lepu nam zemlju Srbiju. Nisam ni imala razloga da odem sem neizmerne ljubavi prema svom suprugu.

Sa nepunih 24 godine već sam radila kao profesor engleskog jezika, plata i više nego dovoljna, čak preostane da pomognem malo porodici za koju sam jako vezana. Odluku da odem iz zemlje nisam olako donela, i do nedavno sam se stalno pitala da li sam pravilno postupila.

Posle nekoliko meseci planiranja napokon su se složile kockice i ukazala mi se prilika da sa šestomesečnim sinom putujem u rodnu grudu. Nakon dve godine najzad ću da vidim rodbinu i prijatelje, mojoj sreći nikad kraja. Kako, kao što rekoh, već dve godine nisam putovala u domovinu imala sam manje nedoumice oko viza i pasoša, te sam se obratila Generalnom Konzulatu Republike Srbije u Australiji. Imala sam neku ideju o čemu se radi, ali sam ipak htela da proverim sa kompetentnim licima i uverim se da je sve u redu pre nego što krenem na daleki put.

Osoba koja se javila na telefon (zdrav razum i opšte prihvaćeno verovanje da babaroge, vanzemaljci i ostale nemani ne postoje, iako se o tome šuška, me navode da verujem da je u pitanju ljudsko biće, inače bih bila ubeđena da je u pitanju nečovek) je izgovorila nešto poput „genr- (nerazgovetno, nerazgovetno, nerazgovetno) - bije” .

Dobar dan, izvolite, kako da vam pomognemo ili bilo šta drugo su grubo nedostajali iz rečnika iste te osobe.

15 sekundi.

Toliko sam imala vremena da objasnim o čemu se radi pre nego što su me prekinuli, pitali zašto se njima obraćam a ne "imigrejšn" (?!?!) (uvežbala je koju reč engleskog), na moj herojski pokušaj da objasnim da sam njih već zvala ali da se nedoumica koju imam odnosi na Srbiju – dobila sam „Bože svašta” i nevericu što ih uopšte zovem i pitam tako nešto.

Kada sam već pri kraju strpljenja pitala a kome ja , kao državljanin republike Srbije, treba da se obratim i da nema potrebe da viče na mene i da toliko neljubazno razgovara samnom, ta ista osoba mi je jako "profesionalno" - zalupila slušalicu.

Ako mislite da je to vrhunac razgovora, grešite. Usred dranja i histerisanja osoba je izgovorila i, citiram „ ne mogu da verujem da u roku od pola sata već druga osoba zove i pita o istom problemu, to je nemoguće,tako da ja moram da zaključim da ste vi ista ta osoba koja je zvala pre pola sata (?!?)"

Pametnom čoveku bi prva pomisao bila da postoji manje pitanje koje zaslužuje njihovu pažnju, ne i njoj. Neko drugo istraumirano lice i ja smo, logično, jedna te ista osoba, pa Bože, zvali smo u razmaku od pola sata.

Na moju sreću - a na žalost, bruku i sramotu Generalnog Konzulata Republike Srbije moj problem je rešio Australijanac po imenu Greg iz imigracionog, koga nije mrzelo da radi i tuđi posao.

Nepotrebno je reći da je moja euforija zbog posete Srbije drastično splasnula, da se ježim svih službenika sa kojima ću doći u kontakt pri dolasku u Srbiju i da svaka nada da ipak nije toliko loše, po ko zna koji put postane prah i pepeo. Sa druge strane drago mi je da sam ih zvala, podsetili su me zašto ne želim da se vratim i da ću Srbiju posećivati jednom u dve godine, a možda je i to mnogo.

I dalje ne znam kome da se obratim, samo znam kome više neću!

..................

Napomena: radi se o mom i lično mom iskustvu sa jednom osobom iz Generalnog Konzulata. Nije mi namera da sve konzulate Republike Srbije generalizujem niti da sve zaposlene u Generalnom Konzulatu RS u Australiji poistovećujem sa tom osobom.