Јул месец, екстремне врућине, фудбалска еуфорија, Холандија је у финалу светског првенства у фудбалу. Лето и еуфорија - има ли шта боље? За Холандију нема, национална еуфорија траје и даље и трајаће све док се светско првенство не заврши. Све док се надања не претворе у реалност или очекивања пређу у разочарења. Свакако да до разочарења неће доћи, играти финале светског првенства, данас, значи много, увек је и значило, бити најбољи у главној споредној ствари на свету нема цену.

Полуфинале: Холандија вс. Уругвај

Договор је пао, налазимо се на централном тргу, нас троје, једна из Америке, једна из Ирана и ја. Наравно бодримо Уругвај из жеље да се мање развијене земље коначно домогну популарности, али ипак шарм игре доводи до тога да ипак много више скачемо кад је лопта у близини голмана из Уругваја. Тргови су пуни, странаца наравно, има и домаћих, који су претопло вече желели да проведу у граду. За време полувремена, маса се окупља, странаца је све више око нас, највише Американаца и Срба.

Са једне стране два Амера причају са М. из Ирана о уништавању средње класе у свету. М. му поносно одговара како је то овде невидљиво, тога нема овде. Л из Америке, тачније средње Америке прича да је ово заиста лепо доживети, диви се свим овим наранџастим појавама. Лепо је видети све ове различите људе како се диве једном тиму, погледај, има и Кинеза, Арапа, Срба, нас из Америке и сви смо овде да гледамо фудбал. Амери су одушевљени слободом завијања хашиша у маси људи који и једино зуре у огромне тв пријемнике. Завијање хашиша у том тренутку је попут испијања пива, додатни стимуланс.

Један од Амера ми прилази, пун питања почиње разговор. Стандардни дијалози, попут одакле сте, чиме се бавите, колико сте успешни у свом послу.

Океј, признајем и одговарам: Ја сам из Србије, прешао сам двадесету и овде сам где сам. Учинило ми се да му није било довољно и наставио је разговор у маниру испитивања и понављања градива.

- Србија је лудило, чули смо шта се тамо дешавало. Није лако, драго ми је што си побегао- наставио је са својом причом, завијајући хашиш и повремено бацајући поглед на резултат наставио: Тамо се све и свашта издешавало, не бих то пожелео никоме. Не знам шта да кажем?

- Сем Авганистану - добацио сам случајно и наставио да бодрим Веса ( Весли Снајдера). Заћутао је, устао, пружио руку и поздравио се, још једном је додао да је срећан што су ме „избавили“ оданде, so well Franco good luck, спаковао свој алат у џеп, поздравио се са М. и Л и кренуо својим путем.

Са друге стране су се чуле приче о убиству Пуканића, о Ђинђићу и славној репрезентацији Србије која је, до тад, већ била историјска, јер всмо сматрали да су Немци већ освојили првенство. Били су подељени - неки су били за Уругвај, неки за Холандезе како су их називали колективно су анализирали што утакмицу, што тренутно стање у свету и наравно домаће теме.

О педофилији, и тоталном пропадању једне здраве нације није било речи. Повремено бих се насмејао закључцима једног момка, који је сурово реалан у једном тренутку рекао да је пак, снага репрезентације у омладинском фудбалу, а никако у профитерској пропаганди појединца.

Резултат је већ говорио да је Холандија у финалу.Надања су се остварила, разочарења није било, било је само страха од финала. Фудбал је одавно престао да буде само спорт, а поготово у Африци је деловао као сајам.

Као што и еуфорија делује тако, као што и Американцу делује да је лудило настајало самом по себи, тако и нама делувало да је у том тренутку Амстердам доживљавао екстазу.

Mаса људи је славила пролазак у финале, вечерас за време финалне утакмице биће још масовније, за све који су као и увек су добродошли у Амстердам.

...

"Није ми било баш најјасније, пратила сам утакмицу, што су они американци онако демостративно отишли?" - упитала ме је М. Погледао сам је и насмешио се.

Л. је узвратила јасно: "Зар ниси чула да је Franco из Србије."

- Ја сам из Ирана, па? - засмејала се и наставила да корача блокираном улицом преплављеном „орање“ фуријом, пролазећи поред засталих трамваја који су били празни. И шофери су славили....