Пре тридесет четири године, врелог летњег мајског поподнева у Земунском породилишту се родио Миодраг, кога зовемо како кад, Мишко, Цига, Јашар, Црни арапин... можда због тога што је гаравији
него ми остали, можда због чињенице да су му дуго одмотавали пупчаник који му се обмотао око врата па га извукли модрог и малте не обезнањеног...

Касније сам му неке мање глупости одбијао на тај недостатак кисеоника при доласку на овај свет који је за њега у тим првим тренуцима био ноћна мора... Тог истог дана је највећи син наших народа и народности Маршал Тито отворио пругу Београд - Бар и провозао се у свом ”Плавом возу” све од престонице до највеће Југословенске луке у развоју...

Нисмо тада ни предпоставили да ће само петнаестак година касније све отићи до ђавола!

Елем, тридесет четири године касније седим где седим (седи где си ни за ди си ниси...) далеко од својих (ко су то моји) драгих, неких места, укуса и мириса ... Али....

...Данас је дан Кијева, града хероја, два пута заузиманог и ослобађаног, практично разрушеног - на крају другог светског рата кога на овим просторима називају ” бољшаја отечестванаја војна”... Центар је, наравно, затворен и до стана могу да дођем само пешице. Задржао сам се код пријатеља и спуштам се ”краћим путем”, низ ”Андрејевски спуск” улицу која неодољиво подсећа на нашу Скадарлију. Она спаја ”горњи” и ”доњи” део градског језгра, практично ужег центра, јако слично као у Београду. Име је добила по цркви сазиданој пре двеста година по нацртима
Италијанског архитекте коме не знам име мада се помиње у свим туристичким приручницима и која се налази при врху улице убедљиво доминирајући крајоликом. На дну калдрмом поплочане улице је Подол, приобални део града који као и наш Београд има срећу да је изграђен на
обалама велике реке Дњепар довољно широке и дубоке да прима путничке бродове који крстаре не само Црним морем него и Медитераном.

Овом улицом је тешко проћи суботом и недељом а овако великим празницима нема где игла да падне од тезги поређаних с обе стране на којима се продаје све и свашта од совјетског оружја, ордења и униформи, ручног рада, старих фотографија књига, ајкулиних чељусти, слика , цртежа,
керамике, народних ношњи, старог новца, ускршњих јаја, пилотских капа... свега и свачега. У том смислу не личи баш на Скадарлију, али калдрма је тамо и овде, галерије, ресторани, улични цртачи, свирачи и непрегледна река народа. Овде то зову и ”народно гуљаније” ...

Оно што , сада у каснијим вечерњим сатима изазива нелагоду нису само гомиле ђубрета које је остало после паковања и одношења непродате робе или експоната већ су то буљуци младог полу или сасвим пијаног света који тетура, подригује , заноси, пева, испија из флаша пива које сви носе са собом укључујући и девојке или жене барабар с мушкарцима.

Оне се у већини држе боље од својих мушких пратилаца. Нисам дуго био ноћу у Скадарлији али мислим да тога нема или не бар у толикој мери као овде. Иако се алкохол продаје нормално и доступан је у свако доба дана и ноћи, упадљиво је да петак, субота и недеља вече неодољиво подсећају на докове скандинавских пристаништа у време искрцавања пијаних путника који
се за време вожње бродовима напијају ”до смрти” јер је у градовима точење алкохола ограничено а цене су драстично веће него на крузерима.

За непуних пола сата пребрао сам све сличности и разлике којих сам могао да се сетим - од политичких (непринципијелне коалиције) и непрестаних политичких размирица које само додатно залуђују ионако политиком истрошен и изморен народ који је у већини гладан и додатно утучен
светском економском кризом којом се од кризе коалиције нико дуго није бавио. Некако се овде почетком године није поново десило ”догађање народа” које су неки прижељкивали , већ је победу на председничким изборима однео , пре пет година од стране ”непринципјелне колиције”
побеђени, про-руски оријентисан политичар из Доњецка (рударског краја) Виктор Јануковић иначе лидер ”Партије региона” најјаче партије у Ради (Украјинском парламенту).

Нова владавина је почета жестоким обрачунима старе и нове власти уз огромна узајамна оптуживања за крађе на свим нивоима и свугде где се красти могло, укључујући и руски гас због кога смо се мрзли претпрошле зиме не само овде него и у Србији... (бар да су крадуцкали....)

Мењају се директори јавних предузећа а профитабилна предузећа прелазе из руке у руку, нека и буквалним рејдерским захватима. Руска велика политика се са својим несумњивим утицајем враћа на велика врата, али обичном човеку од тога неће бити лакше... Независни аналитичари се слажу
да је протекла Украјинска политичка елита дошавши на власт на крилима наранџасте револуције финансиране и помогане са запада , пропустила историјску шансу да земљу поведе у Европску унију и направи значајне неопходне реформе. Забављени собом и незаситом потребом да се за рачун државе (а све за и у име народа) богате и бахато разбацају новцем, аутомобилима, некретнинама... нису народу донели никаквог добра.

Украјина је све даље, не само од Европске уније већ и од својих првих суседа, укључујући Белорусију која бржим корацима граби напред. Сиромаштво се осећа на сваком кораку па и на Андрејевском спуску, неодољиво сличном нашој Скадарлији.