Bližila se '99 i nagoveštaji da će nas bombardovati bili su sve češći. Moja nada da izbegnem takvo ruglo i domognem se kakve-takve "slobode" postajala je sve jača. U martu '98 kupujem knjigu italijanskog jezika koja ubrzo zatim postaje moja svakodnevna biblija. Bio sam ubeđen da će mi 6 meseci biti dovoljno da savladam jezik da budem primljen na italijanski fakultet.

Vreme pokazuje da to nije dovoljno i zato se odlučujem za matematički fakultet. Mislim se: valjda će mi progledati kroz prste; tu je ipak potrebna matematika a ne poznavanje jezika...

Ne bih previše o tome koliko je muke tada bilo potrebno za dobijanje pasoša a još teže je bilo dobiti odobrenje od vojske da se napusti zemlja ... osećao se miris rata...

Dolazak u Italiju. Petak je. U ponedeljak je već prijemni ispit. Napet sam i te tri noći nisam prespavao. Znao sam da se u ponedeljak odlučuje o mojoj sudbini; ukoliko prođem ostajem, ukoliko ne - "addio Italia".

Pondeljak je, sàm sam pred komisijom sastavljenom od tri profesora. Oni opušteni, ja napet. Mislim u sebi: u ovih 20 minuta biće sve odlučeno.

Nisam se proslavio: rešio sam uspešno 1 od 3 zadatka koje su mi dali. Razmišljam o povratnoj karti koja je već kupljena ... Ajde barem sam izašao malo iz izolacije...probio led...video opuštene ljude....Oni se konsultuju među sobom ... ja pognute glave ... mislim na moje bivše profesore iz Beograda i još mi je teže ... toliko uloženog vremena pa opet ništa ...

Odjednom kao iz topa me trgnula njihova odluka da sam primljen na fakultet ... ja zbunjen ... sramota me ... znam da nisam zaslužio ... ne znam dobro ni italijanski kako bi se opravdao za greške...

A ipak su me primili ... valjda sam im bio simpatičan ...

Jos uvek mi je u sećanju njihov prijatan odnos prema meni koji je toliko odudarao od bezvoljnog odnosa koji su beogradski profesori imali prema nama ... valjda zbog nesrećne životne situacije u kojoj su se i sami našli ...

Uskoro sam našao smeštaj u studenskom domu, gde je bilo dosta studenata iz bivše Juge, uglavnom iz Bosne i Hrvatske. Prvih dana već je potrošena trećina novčane garancije koju sam poneo za studije (plaćene takse, dokumenta) tako da se već nazirala potreba za poslom, mada sa znanjem jezika koje poseduje jedan obični turista koji dolazi u posetu Italiji, vrlo je teško ...

Uskoro sam krenuo i na besplatni kurs italijanskog jezika, namenjen emigrantima.
U studentskom domu nije bilo zabava koje sam očekivao ili im se barem nadao. Uglavnom su svi bili posvećeni učenju i sa ostalo su bili malo zainteresovani. Odmah se pokazalo da je svima prvi cilj bio da davanjem ispita sačuvaju sobu u studenjaku, jer je konkurencija bila velika. Ljudi su bili jako prijatni i opušteni, ali bez velikih emocija.

Vrlo brzo je stigao i mart, bombardovanje mog voljenog grada. Već od ranih jutarnjih sati mogao sam čuti zvuk aviona koji preleću preko studenjaka prema Srbiji. Bilo mi je teško, mislio sam na moje ... čak sam iz nekakvog unutrašnjeg nemira ili ludila zbog svega odlučio da obrijem glavu što mi nikada pre a ni posle toga nije palo na pamet.

Onda ubrzo, iz još većeg ludila ... zajedno sa prijateljem iz doma pakujem stvari i krećem vozom prema Holandiji u nameri da tražimo azil.

Holandija mi se mnogo svidela ali je ujednu tu mnogo veća bila patnja ljudi koje sam sreo u centru za prihvat azilanata. Tu je bilo puno ljudi sa naših prostora. Ono što mi se urezalo tih dana u sećanje to je da se među našima provlačila vest, da će navodno kada ih budu intervjuisali, ako što više ocrne tadašnjeg predsednika imati veće šanse da dobiju azil.

Nakon 3 dana provedenih u tom "zatvoru", među ljudima sa svih kontinenata, i njihovih 1000 muka i priča na skučenom prostoru... odustao sam od svega i polako me je prošlo to "ludilo". Vraćam se u Italiju, u moju spokojnu sobicu studenskog doma. Našao sam ponovo svoj mir: stvari su polako krenule na bolje; uskoro sam našao i posao i to uglavnom u noćnoj smeni, part-time: bar, magacini robe...

Postajem polako svoj čovek, nezavistan u svakom pogledu. Redovno plaćam studije i mogu konačno sebi da priuštim sve što i moje kolege Italijani, sve osim - slobodnog vremena. Postajem opušten kao oni, i divim se samom sebi zbog toga.
Sada je moje znanje italijanskog na zadovoljavajućem nivou i prebacujem se na ekonomski fakultet.

Ništa mi više nije teško, uspevam i da finansijski pomognem moje u Beogradu.

Prošle su godine. Danas imam titulu doktora ekonomije, svoj stan i veliku nostalgiju za Beogradom.