Ближила се '99 и наговештаји да ће нас бомбардовати били су све чешћи. Моја нада да избегнем такво ругло и домогнем се какве-такве "слободе" постајала је све јача. У марту '98 купујем књигу италијанског језика која убрзо затим постаје моја свакодневна библија. Био сам убеђен да ће ми 6 месеци бити довољно да савладам језик да будем примљен на италијански факултет.

Време показује да то није довољно и зато се одлучујем за математички факултет. Мислим се: ваљда ће ми прогледати кроз прсте; ту је ипак потребна математика а не познавање језика...

Не бих превише о томе колико је муке тада било потребно за добијање пасоша а још теже је било добити одобрење од војске да се напусти земља ... осећао се мирис рата...

Долазак у Италију. Петак је. У понедељак је већ пријемни испит. Напет сам и те три ноћи нисам преспавао. Знао сам да се у понедељак одлучује о мојој судбини; уколико прођем остајем, уколико не - "addio Italia".

Пондељак је, сàм сам пред комисијом састављеном од три професора. Они опуштени, ја напет. Мислим у себи: у ових 20 минута биће све одлучено.

Нисам се прославио: решио сам успешно 1 од 3 задатка које су ми дали. Размишљам о повратној карти која је већ купљена ... Ајде барем сам изашао мало из изолације...пробио лед...видео опуштене људе....Они се консултују међу собом ... ја погнуте главе ... мислим на моје бивше професоре из Београда и још ми је теже ... толико уложеног времена па опет ништа ...

Одједном као из топа ме тргнула њихова одлука да сам примљен на факултет ... ја збуњен ... срамота ме ... знам да нисам заслужио ... не знам добро ни италијански како би се оправдао за грешке...

А ипак су ме примили ... ваљда сам им био симпатичан ...

Јос увек ми је у сећању њихов пријатан однос према мени који је толико одударао од безвољног односа који су београдски професори имали према нама ... ваљда због несрећне животне ситуације у којој су се и сами нашли ...

Ускоро сам нашао смештај у студенском дому, где је било доста студената из бивше Југе, углавном из Босне и Хрватске. Првих дана већ је потрошена трећина новчане гаранције коју сам понео за студије (плаћене таксе, документа) тако да се већ назирала потреба за послом, мада са знањем језика које поседује један обични туриста који долази у посету Италији, врло је тешко ...

Ускоро сам кренуо и на бесплатни курс италијанског језика, намењен емигрантима.
У студентском дому није било забава које сам очекивао или им се барем надао. Углавном су сви били посвећени учењу и са остало су били мало заинтересовани. Одмах се показало да је свима први циљ био да давањем испита сачувају собу у студењаку, јер је конкуренција била велика. Људи су били јако пријатни и опуштени, али без великих емоција.

Врло брзо је стигао и март, бомбардовање мог вољеног града. Већ од раних јутарњих сати могао сам чути звук авиона који прелећу преко студењака према Србији. Било ми је тешко, мислио сам на моје ... чак сам из некаквог унутрашњег немира или лудила због свега одлучио да обријем главу што ми никада пре а ни после тога није пало на памет.

Онда убрзо, из још већег лудила ... заједно са пријатељем из дома пакујем ствари и крећем возом према Холандији у намери да тражимо азил.

Холандија ми се много свидела али је уједну ту много већа била патња људи које сам срео у центру за прихват азиланата. Ту је било пуно људи са наших простора. Оно што ми се урезало тих дана у сећање то је да се међу нашима провлачила вест, да ће наводно када их буду интервјуисали, ако што више оцрне тадашњег председника имати веће шансе да добију азил.

Након 3 дана проведених у том "затвору", међу људима са свих континената, и њихових 1000 мука и прича на скученом простору... одустао сам од свега и полако ме је прошло то "лудило". Враћам се у Италију, у моју спокојну собицу студенског дома. Нашао сам поново свој мир: ствари су полако кренуле на боље; ускоро сам нашао и посао и то углавном у ноћној смени, part-time: бар, магацини робе...

Постајем полако свој човек, независтан у сваком погледу. Редовно плаћам студије и могу коначно себи да приуштим све што и моје колеге Италијани, све осим - слободног времена. Постајем опуштен као они, и дивим се самом себи због тога.
Сада је моје знање италијанског на задовољавајућем нивоу и пребацујем се на економски факултет.

Ништа ми више није тешко, успевам и да финансијски помогнем моје у Београду.

Прошле су године. Данас имам титулу доктора економије, свој стан и велику носталгију за Београдом.