Ostavih za sobom neka sećanja, imena i slova. Spakovah samo ona sećanja, koja su me usput gađala, poput strela. Neka od njih su me i pogađala. Nekima sam dala imena, a od nekih su ostali samo neki daleki, vremenom izbledeli likovi. Nekim likovima sam ja namerno izmenila imena. Od nekih imena sam zadržala samo prva slova, jer na to imam puno pravo, a to sam naučila od Engleza. Neka sećanja su me tada promašila, pa su me tek sad pogodila. Jedno takvo je i ovo sećanje na „haljinu slušanja“. Sad i njega param sa te moje šarolike i dekorisane tkanine sećanja.

U životu stvarno ništa nije slučajno. Tako nije slučajno ni što se ja baš sada i baš ove subote, u jeku svetske moralne, duhovne, društvene i ekonomske krize, koja se itekako oseća svuda, setih jedne druge subote, iz mog života u Londonu.

Te subote nisam bila dobila platu, pa sam, umesto da odmah krenem na palačinke kod prijateljice, krenula do obližnjeg parka, da u njemu odmorim umorne misli. U tom parku sam, tog sparnog popodneva poželela i da sednem, ali su to isto želeli i mnogi drugi, koji su tu bili stigli pre mene, pa su, na moju veliku žalost, sve klupe već bile zauzete.

Tad sam je sasvim slučajno srela, a namerno zapamtila. Ta starija gospođa je, ugledavši me kako joj se približavam, šetajući parkom odmerenim koracima, odmah pomerila kuče sa klupe pravo sebi u krilo, pozivajući me svojim blagim, toplim osmehom da sednem kraj nje, a na to, nazovimo ga, njegovo mesto. Tako sam i uradila.

Onda je počela njena priča. Sećam se da sam jedva uspela da odgovorim samo na jedno njeno pitanje, ono odakle sam, i mislim da je reč Jugoslavija (odakle sam tada bila), imala odjeka u Lilinoj glavi. Poverila mi je se i da je imala ljubavnika iz te moje zemlje.

Ona je bila pozorišna glumica u penziji, rodom iz Velsa. A ja, i da sam htela nisam mogla ništa reći o sebi, jer ona uopšte nije prestajala da priča ni jedne jedine sekunde. Nju je bila uhvatila logoreja.

Ponekad bi me nešto i pitala, ali mi nije davala vremena da joj odgovorim, tako da su se moji odgovori uglavnom svodili na klimanje glavom. Provela sam tada dobar sat slušajući taj njen monolog. Ne želeći da je prekidam, a ni da propustim palačinke, na koje sam bila pozvana još pre dolaska u park, nekako sam uspela da joj se zahvalim na intersantnoj priči i lepo provedenom vremenu, uz napomenu da mi je žao da je ostavim, ali da moram da požurim na zakazani satanak.

Tad je i Lili ustala. I dalje držeći kuče u rukama, reče da želi da mi da nešto po čemu ću je pamtiti. Ja sam joj se ljubazno zahvalila uz komentar da mi je već dala previše, darujući mi svoje vreme i priču. Dodala sam i da nisam od onih koji uzimaju, a ni od onih kojima često daju. Sećam se da je ona tada ubacila nešto u moju kožnu torbu cilindričnog oblika, koja se zatvarala samo jednom pantljikom na svom vrhu, a koju sam držala na levom ramenu.

Pomislila sam da mi je Lili ubacila u torbu svoju visit karticu sa adresom, ali nisam ništa proveravala u njenom prisustvu. To sam uradila tek kasnije, pošto sam prišla stanici podzemne železnice. Na moje veliko iznenađenje, našla sam ono što tog dana nisam bila dobila, a zašta sam radila. Našla sam najveću papirnatu novčanicu koju su tada tek bili pustili u opticaj u Engleskoj.

Bila je savijena kvadratno, onako velika i uglavnom crvena. Nekako nije bila baš roze, nego nežno crvena. Sa nje su me, kad sam je odvila gledale oči kraljice i cifra 50 iz gornjeg levog i desnog ugla ali i iz malog crvenog trougla, kraj koga je bila isprekidana srebrna linija. Sa tog trougla se, kao dokaz da novčanica nije lažna i blagim pritiskom o belu podlogu, lako skidala ta nežna, crvena boja. Ta novčanica je bila moja. Gledala sam je sa nevericom i čuđenjem, a pri tome sam opet čula Liline reči:

- Želim da ti dam nešto po čemu ćeš me pamtiti, jer ti znaš da slušaš.

Istina je da novac dolazi i odlazi i uvek ga je lako potrošiti, a ja sam taj novac zaista želela da potrošim na nešto po čemu ću pamtiti Lili. I odlučila sam: kupiću haljinu. Od sve garderobe, ja najviše volim da nosim haljine.

Tog dana sam već bila zakasnila za odlazak u kupovinu, zbog palačinaka, ali sam već sutradan krenula u potragu za haljinom. Međutim, haljina koja mi se najviše dopala bila je od lana, bež boje ali i dosta skuplja od 50 funti. Zato sam krenula u obilazak još nekoliko prodavnica.

Na kraju radnog dana sam ušla u jedan butik u kome je ta haljina bila na sniženju, ali je bila znatno skuplja od 50 funti. Nisam bila lenja, nego sam je i tu probala a prodavačica mi je, videvši me u toj haljini, savetovala da ne izlazim iz butika dok je ne kupim. Ja joj onda najiskrenije rekoh da mi se haljina jako dopada, ali da je problem u tome što ja želim da za haljinu potrošim samo 50 funti. Ona je onda otišla da traži sniženje sniženja od vlasnice butika.

Nekoliko minuta posle toga su obe, kao po dogovoru, u horu izjavile da je ta haljina prosto skrojena za mene. I tako sam ja za 50 funti kupila haljinu koju i danas nosim, i posle toliko godina. I danas me ona seća na Lili. To je ta moja haljina, koju od milja zovem „haljina slušanja“. I dok ja nosim nju, ona raznosi moje slušanje. A to slušanje je i moje sećanje na Lili.