Већ трећу годину годину суботом возим дете на допунску наставу из српског језика или у „српску школу“, како је зовемо. Дуња се, наравно, у почетку нећкала. Ионако је радним данима до четири поподне у редовној школи. Само јој још недостаје да, док друга деца возе бицикле или се играју, седи у клупи и учи слова која је збуњују и користе се само викендом.

Обашка што смо на њена дечија плећа натоварили још пар типичних „родитељских“ активности као што су музика, спорт, додатни часови немачког... Срећа само што су та плећа прилично широка за њен узраст и што је наследила питоми карактер једног од родитеља па је право негодовање реткост. А захваљујући новој учитељици, од прошле године и гунђање због српске школе постоји само у траговима.

Спремили смо се једно деведесети пут по истој ужурбаној процедури, тражећи и губећи свеске, оловке, ципеле... Клинка се завалила са неком пискутавом електронском направом на задњем седишту аута. Тридесетак минута вожње су пред нама и семафори без краја. Овај део суботе највише мрзим. Нема ништа досадније од вожње од једног до другог семафора кроз Зиленбух у зимско јутро.

Има вожња и добрих страна, на радију креће прастара мелодија са инстант „где ме нађе!“ ефектом. „Ту-ту-та, ту-ту-та тутутата...“ Појачавам тон, узимам дах и хватам ритам на трећем стиху: „...Unfashionable till the e-e-end...“ Са задњег седишта одмах стиже терца: „Тата-тата ... тата...“ „...yesterday’s dr-ea-ea-ms…“, „Тата! Татааа... докле ћеш да се дереш?! Не могу да се играм! Престани!“

После господина Тадића, диригента нашег неславног гимназијског хора, и комшије Марчела, који ме је слушао кроз заједнички канал за вентилацију како певам док се туширам, нашао се и трећи критичар мога певања. Невољно утишавам музику и мргодно лупкам по волану у ритму мелодије: „Now he is…” Тутутата...

Након тмурних вести, песимистичног извештаја о стању у саобраћају, две-три мање-више слушљиве песме и десетак блокова реклама, стижемо на одредиште. По обичају каснимо. Остављам Дуњу да уђе сама у порту цркве и бацам се на потрагу за слободним паркинг местом. Понекад се деси да дође до неочекиване промене распореда па ипак морам да преконтролишем да ли је ушла на час, сигурно је сигурно.

Деца су већ ушла на веронауку, а и већина родитеља су се разишли. „Хајде са нама код Маре на кафу,“ позивају ме Зоран и Бобан са друге стране улице, „смрзнућеш се ту“. Рутински се нећкам, правдам се обавезама, треба ићи у куповину, субота је. „Ти како хоћеш, одби још једном, па те нећемо више ни звати. Неће „Алди“ пропасти без тебе. А и ако суботом и средом радиш исто што и Немци, не значи да ће ти дати држављанство.“

Не би ми баш јасно ово за среду и за држављанство, нисмо о томе никада разговарали, али само одмахнух руком и обећах да ћу доћи после куповине. Они се само насмејаше као шибицари са долазног перона београдске аутобуске станице и уђоше у продавницу.

Откако су нам деца пошла у школу, срећемо се суботом, ту, испред цркве или у продавници преко пута у којој госпођа Мара држи музеј са обновљивом поставком производа југословенске прехрамбене индустрије. Попричамо, попијемо кафу, док се око нас у реду пред касом гуркају некадашњи Југословени, а садашњи „југоисточни Европљани“, „западни Балканци“, или само „наши“, како се већ ко осећа.

Понекад су експонати веселе госпођа Маре заиста свежи и аутентични, тако да помислим да је можда још у стара времена неко купио лиценцу за љуте димљене кобасице од мога деде, а лукави Мачванин ономад то прећутао својим наследницима. Или пак да су промућурни Македонци ископирали рецепт за (такође љути) ајвар моје мајке. Наравно, некад ме и ошамари „морска“ или „београдска“ цена понеког производа, нарочито вина, али шта ћете, Србин у иностранству, као кад оде на море или у престоницу, не пита шта кошта.

У „Алдију“ је наравно, другачије. Ту су цене предвидиве, а продавачице на одстојању. „Алди“ је завршна станица моје еволуције од тинејџерског нисам-довољно-богат-да-купујем-јефтине-ствари(-за-туђе-паре) принципа до резигниране нисам-довољно-паметан-да-препознам-јефтино-ђубре-у-скупом-паковању констатације.

Сваке суботе утрчим тамо, покупујем без размишљања шта ми треба и изађем са каквим-таквим уверењем да сам у овом свету преварених и опљачканих један од оних који ипак мало боље пролази.

Чудно је то како ме је куповина у супермаркету, у којем се кесе плаћају и касирке имају на располагању два осмеха и шездесет секунди између њих по муштерији, одучила од употребе појмова као што су бренд, марка, мода... Станите мало, јел’ ја то пропагирам овде куповину у „Алдију“ као неко спиритуално искуство и пут ка аскези? Свашта од мене! Боље да пожурим натраг према цркви, ако хоћу да затекнем ону двојицу.

Прија ми да понекад на брзину избистримо неку од актуелних тема у којима смо најстручнији: власт тамо и овде, фудбал тамо и овде, школу тамо и овде, нас тамо и овде, њих тамо и овде. Кризу, која је тамо, курцарбајт, кога има само овде... Како о већини тих тема не дискутујем на другим местима, није ми ни важан исход бистрења. Важна ми је сама прича. И кафа, наравно.

Већ су отишли, данас нема ништа од кафенисања, само куповина. Бирам пар чврстих главица киселог купуса у вакуумираном паковању и тражим од Маре да извуче претпоследњи пар сувих ребараца из витрине. Узимам и флашу „Вранца“. Мара ме хвали: „Баш сте лијеп купус изабрали, а ово вино и ми увијек пијемо.“

Платих и кретох ка излазу: „Да, да... такав сам вам ја... Разумем се у храну, разумем се у вино, ... а разумем се и у жене...“ Она се само насмеши као Плава Вила при погледу на Пинокијев нос и отпоздрави: „Машала, нека... нек’ и друге имају среће... Довиђења, господине!“

Са друге стране улице допире граја деце из порте, готови су часови. Зоран и Бобан излазе са својима: „Шефе, следећи пут немој да нас издаш. Иначе си готов!“, претећи-весело довикују и одлазе својим путем. Деца им цичећи трче око ногу и гађају се снегом са паркираних аутомобила.

Расположење ми се поправило, нема више журбе до понедељка. Ауто се вуче узбрдо ка Дегерлоху, Дуња певуши песмицу коју је учила данас у школи. И да хоћу, не могу да је критикујем, стварно лепо пева. Има нешто у њој и од оног другог родитеља.

У себи, настављам и ја тамо где сам јутрос стао ...no, you are never too… једва чекам купање вечерас... Ко шиша Марчела!