У последње време ме прогања реч “господин”, па је тако ушла и у мој компјутер - као лозинка, Или као вирус, како се узме!

А та реч, вероватно, има неке везе са мном: прешао сам педесету, стекао иметак - можда би и сам хтео да постанем “господин”?!

Супруга често користи ону фразу “господин човек”, а када је питам како се то постаје, ту настане тишина - или она неће да ода "тајну" или и сама не зна. Ипак, верујем да ово прво, јер је она из “боље породице”.

Једини господин кога сам ја познавао је био “Господин Ђока”. Тако су га звали, чак и када је та реч замењена са оном - “друг”. Господин Ђока је био предратни професор, човек са манирима, увек у оделу; са супругом су понекад разговарали на немачком, ваљда је то тада било “cool”.

Имамо сам и једног даљег рођака “господина”, али је он протеран, не само из својих фабрика, него и из породичних успомена. Кажу да нас двојица “личимо”, али моје дечје успомене не иду тако далеко, па то не могу да потврдим.

Када боље размислим, знао сам још једног господина - професора руског језика. Њега, ми гимназијалци, нисмо звали “господин Ћирић”, него само “Јоца”. Своје говоре је увек почињао речима “Припало ми је посебно задовољство” а сво време је увијао своје мршаве руке, као да покушава да их угреје. Сећам се, такодје, да је стари професор говорио да “пре рата” у градску кафану није могло да се уђе без кравате…


***

Идем често, овде у Аустралији, у шетњу - у оближњи парк. Када је топао дан, ја “набацим” униформу за голф. А правила су строга: крагна не сме да буде уздигнута, кратке панталоне морају да буду у висини колена а сокне не смеју да буду подвијене. А као доказ своје индивидуалности - ставим бели шешир.

И док тако смерно ходам парком, старије даме почну да ме поздрављају. Наклони се и по који џогер - људи просто имају потребу да поздраве “господина”.

Иначе, многи од тих џогера живе на рачун државе. Не желе да раде. Добијају довојно новца за стан, млеко и “пиринчане пахуљице”. А када смо већ код тога, да додам, да су овде лекари и школе бесплатне а да пензије добијају сви (без обзира на то да ли су икада радили), као и да су оне исте за све пензионере.

А шетња парком је, ионако, бесплатна. Када видим те џогере, кроз главу ми често проструји она давно научена реченица из поменуте гимназије: “Друштво ће бити довољно богато да ће свако радити оно што воли”.

У почетку сам био збуњен тим поздравима. А онда сам научио да отпоздравим, онако дискретно. Уз то, мало застанем, а онда одважно наставим свој пут...

***

И даље покушавам да схватим зашто супруга одбија да ода “тајну”. Мора да је у питању љубомора. Док су њени свирали клавир, моји су правили фруле. А сада, одједном - “ОН хоће да буде господин”.

Међутим, какав би ја то био аналитичар (кога плаћају “сувим доларима”), када не би успео да "провалим" и ту тајну!

Ево, дакле, резултата: Господин је онај ко је увек господин. На њега, ништа, па чак ни “време”, не сме да утиче! А “детаљи” могу лако да се “набаце” - као оно са мојим шеширом. Или оно са вучјаком и белим рукавицама.

Ја, иначе, за сада, ретко носим тај шешир. Држим се изреке - "Буди оно што јеси...".

И ево, ту би могао да буде крај моје приче! Али није!

Брине ме шта би се десило када би ја, онако амбициозан, пожелео да носим фрак! Јер - "за фрак су потребне три генерације" (Зар је могуће да наша Србија толико много касни?!).