Енглези полажу велику пажњу на спољни изглед и воле да импресионирају. Врло су поносни на своје куће и вртове. Уосталом, најчешће цитирана пословица “дом Енглеза је његов замак” показује колико су љубитељи лепих ствари. Чак и мале куће у сиромашнијем делу града имају на себи потпис локалних дизајнера и архитеката. Можда због природе мог посла – архитектонски конзерватор, примећујем детаље који се тичу уређења животнох простора. Али…то ме такодје ставља у позицију да примећујем ствари које се мање очигледне на први поглед.

Архитектонска лепота често је површинска. Конзервација и архитектонски дизајн овде је одавно на нивоу индустрије. Иако је сад у моди стално жаљење због “светске економске кризе”, готово нико од мојих енглеских познаника није променио животни стил.

Реновирање кућа једном у три године и куповина новог намештаја и даље се одвијају с несмањеном брзином. Поново напомињем, Бат је нетипичан, јер је богат град са израженом средњом класом. Итекако је изражена тежња да се попне на друштвеној лестивици, тако да свака новотарија смишљена у Лондону, готово преко ноћи осване у Бату. Тако, ако брачни пар Бекам потроши десетине хиљада фунти на декорацију собе за њихово најновије дете, слична “пошаст” задесиће Бат и одједном ћете наићи на боје и облике које је дотични пар користио за своје прилике. Већ наредне године, у моди ће бити нове боје и модели, па ће локалне фирме и мајстори задовољно трљати руке, јер знају да ће бити посла.

Управо због честих промена, начин на који се врши декорација животног простора ретко када даје трајне ефекте. Фарбање, бојење зидова и уграђивање нових кухиња и купатила ретко је урађено с пуним професионализмом. Нема правилне припреме подлога, а мајстори изговор обично налазе у старости самих кућа. Наивне муштерије им често верују и плаћају огромне паре да би имали најновију нијансу зелене или окер на зиду.

До пре неколико година, мајстори су углавном били локални људи. Са доласком Пољака, скоро читава структура занатске популације промењена је у корист имиграната. Готово сви водоинсталатери у неколико локалних фирми су Пољаци (газда је Енглез, наравно) који раде за ниже наднице од домаћих радника. Пољаци такодје возе већину градских аутобуса. Са почетском кризе, број Пољака је смањен, јер су се многи вратили у Пољску или одселили у друга места, док се на овим пословима појављују све чешће Румуни, емигрирали из Шпаније.

Све то ствара одређену нелагоду међу локалним Енглезима. Навикли на господарски однос према странцима, “лични и хуманизовани” однос промовисам од стране ББЦ-ја и осталих медија, своди се на ниво фарсе, јер у односу између “домаћих” и “страних” нема поштовања. Све чешће чују се по пабовима жалопојке како “су сви дошли у Британију да узму њихове послове и живе од социјалне помоћи” и како сви “Источноевропљани” који долазе у Британију припадају или руској мафији или се баве проституцијом у најширем смислу те речи.

Због мог медитеранског изгледа и изражене висине, Енглези често мисле да сам Италијанка, Шпањолка или Францускиња. Тек када утврде да сам Српкиња, однос се промени; о Србији знају само најгоре, што је директна последица ББЦ-јевих напора да осликају догађаје на Балкану за своје потребе. Врло често Србију мешају са Сибиром и питају ме да ли сви Срби воле Путина и мисле да је он прави човек за Русију.

Нимало не зазирем од дебате и често долазим у ситуацију да се након дискусије Енглези захваљују на “приказивању ситуације из другог угла”. Моји стари познаници који ме већ добро знају често питају како је у Србији и има ли неке наде да ће се ситуација ускоро побољшати. Кад кажем да нема, не могу да верују. Као што не могу да верују да људи у Србији живе са једва £270 месечно, уз цене основних намирница које надмашују енглеске цене. Кад објасним зашто је то тако, обично закључе са: “Жена-Змај, имаш богату машту!”

Енглези су велики гурмани. Национална кухиња је прилично једноставна, али стално француско присуство научило их је на вина и екстраваганцију на столу. У последњих деценију и по, готово да нема домаћинства које се не бави експериментисањем по моделу Џејми Оливера или Најџеле Лосон.

С моје стране, кад год позивам своје енглеске пријатеље на вечеру, трудим се да направим нешто што би моја мајка правила за славу. Воле пилав, пасуљ и пуњене паприке, мало мање проју и подварак. За већину ствари кажу да их подсећа на грчку кухињу, иако има другачији укус. Кад објасним да оно што се овде зове “Грчка кухиња” заправо је кухиња целог Балкана, имају мало неповерљив израз лица. Енглези имају обичај да кад дођу у госте понуде да после вечере оперу судове. Е, то никако не дозвољавам. Не због тога што то у Србији није обичај, већ због тога што они НЕ ЗНАЈУ да перу судове. Наиме, када перу судове, нема испирања сапунице; само цеђења и брисања. Пошто су врло осетљиви када им тако нешто саопштите, обично се држим изговора да “гости никада ништа не раде у Србији”.

Слично је и са осталим кућним пословима. Када чисте, обично је само површински; све што захтева већи напор и трајање, користи се док постане потпуно одвратно за гледати и онда се или рециклира или даје многобројним добротворним организацијама. Тамо ће се већ наћи неко довољно залудан да одбачену ствар очисти, дотера и врати у првобитно стање и дотични предмет задржи за себе или препрода. Овде постоји култ куповине “second hand” ствари – култ који, мислим, представља нижи ниво великих аукција антикварних предмета.

С једне стране, често ћете наћи сасвим имућне људе како купују “second hand” и поносно их шетају поред својих ексклузивних артикала. С друге, понекада ћете наићи на не нарочито добростојеће људе како једу у најбољим ресторанима. Зли језици би такво понашање у оба случаја назвали “показивање” и не би били далеко од истине.

Енглези су далеко од стереотипа који је о њима изградила медијска слика. Као и свуда у свету, пате од ситних људских мањкавости и великих амбиција. Када нешто стварно желе, раде све што је у њиховој моћи да то постигну. Поносни су на своју државу и слепо верују све што им сервирају њихови медији. Понекад, у разговорима, често инсистирају да Србија пати од позивања на историју.

Мој одговор на то је да у Србији у медијима скоро и да нема програма који се баве националном историјом и културом, док се овде такви програми приказују барем једном дневно. Воле да критикују и исмевају своје политичаре, али кад је у питању наступ у Европи, као скорашњи Кемерунов вето на европске захтеве Немачке и Француске, сви једногласно стају иза његовог поступка. Иако нису велики верници и не одлазе често у цркву, не воле идеју о исламизацији Европе.

Полемика да ли треба да се забрани ношење бурки тренутно је скинута с дневног реда, али по свој прилици, поново ће се тамо наћи у врло скорој будућности. У Бат-у никако не воле муслимане. Недавни инцидент током којег је група пијаних студената мокрила на ципеле остављене испред улаза у кућу која служи као џамија за неколицину муслимана у крају, био је жестоко осудјен у медијима. У мом локалном пабу, наишла је на смех, шалу и помало нескривено одобравање. Кад су мене питали шта ја мислим о оваквом енглеском понашању, одговорила сам да код нас то не може да се деси: ми имамо праве џамије и ако их не волимо, онда их обично запалимо у току рата. Као што муслимани пале наше цркве, кад их не воле. У међувремену, немамо проблема између религија. Сем у случају рата, наравно.

За ових шест година, често су ме питали о разлици између Срба, Хрвата, Босанаца, Албанаца, Косовара, Македонаца и Црногораца. Како је свако објашњавање сувише компликовано за њихово очекивање једноставног и кратког одговора, обично се нашалим и кажем да ће им ствари постати јасније после Трећег светског рата. То их одмах пребаци на поље светске политике и све израженије незадовољство немачком превласти на Континенту. Иако енглески медији покушавају да умање значај нарастајућег немачког утицаја у Европској Унији, провинцијска средња класа у Енглеској не да се преварити. Жалопојке су све учесталије и све отвореније, али увек увијене у типично британски смисао за хумор.

ПС: “Жена-Змај” надимак изведен је из мог имена. Енглези просто не могу да схвате да Драгана није Драгон – Змај.