Моја прича није посебна. Ни мој живот ни по чему није другачији од живота свих оних који су веровали да могу да промене свет. Па онда схватили да могу да промене једино себе.

Увек сам сматрала да сам лепо васпитана. А онда ме је као шамар звекнула спознаја да је моје васпитање потпуно неупотребљиво у времену и земљи у којој сам живела. Била сам безнадежно изгубљена у мору лакташа, превараната и манипулатора са којима нисам могла да се споразумем. Ја једноставно нисам говорила њихов језик.

Завршила сам медицински факултет у свом лепом граду, Београду. Тада сам мислила да цео свет чека само на мене и да ће моја амбициозност и жеља за напредовањем бити довољни да ми помогну да пронађем своје место под сунцем. Годинама, које на срећу јос увек могу да се преброје на прсте једне руке, сам волонтирала на једној од београдских клиника. И сваке године сам лагала себе да је ова последња.

Али онда су ми после свих тих година ипак понудили посао. Постојала је само једна мала зачкољица. Та ”зачкољица ” је имала четири нуле. Сад ме је срамота да признам да сам уопште и размишљала о томе, распитивала се о условима узимања кредита. Каква будала.

И ваљда сам тада преко ноћи одрасла. Схватила да своје идеале могу да спакујем у неку кутију и чувам као антиквитет. Кукавички или не, дигла сам руке од свега сто сам до тада имала. Моја мала породица од три члана је спаковала све своје крпице у три кофера и дошла у земљу у којој никога нисмо познавали.

Упловила сам у потпуно ново море, велико и тајновито. Не, нисам била уплашена, била сам престрављена. Стрепела сам од сваког ћошка, питала се каква ће неман да искочи и да ме прогута. Али то се није десило. Брзински сам савладала нов начин пливања и избацила из своје главе идеју да сам само ситна риба која је залутала у погрешне воде.

После шест месеци сам добила посао.

И ето, још увек пливам.