Једноличан је печалбарски живот - рад, рад и углавном рад. Човек ту не дише пуним плућима, он се непрекидно спрема за неки пристојнији живот. У тим припремама и ретким тренуцима одмора и не осети да је живот прошао у убитачном раду. Осврне се после четрдесет година и задовољан је оним што је стекао, а питање је велико да ли је задовољан и животом који је проживео и чињеницом да му деца остадоше у туђој земљи, са туђим народом, у векове векова.

Када гастарбајтери оду на Запад, углавном се запошљавају по фирмама земље у коју су дошли. У Русији је то другачије. Тамо се наши људи запошљавају у нашим фирмама, најчешће као грађевински радници. Често се догађа да се бивши пекар, текстилац, радник машинске индустрије - запошљава као армирач, тесар, бетонирац или електричар. Док је фирма тамо и он је тамо, кад посао престане прелази у другу нашу фирму или се враћа кући.

У таквом раду многима је прошло и по петнаестак година живота. Враћају се само ако морају, ако нестане посла. Има и оних који су се оженили Рускињама и на неки начин трајно везали своју судбину са Волгом и Уралом. Има изузетака и у смислу квалитета живота и у смислу рада, али то су изузеци.

***

Сећате ли се Југословенске народне армије? Каква је то сила била! Понос државе коју је представљала и њеног вечитог команданта. Темељила се на братству и јединству, а уништила је братска мржња и неслога. Нема ништа горе од пропасти која почиње изнутра. Толико пута на то је опоменула учитељица живота, али њу као да нико не слуша.

Успутна штета пропасти моћне армије био је и Капетан Цветковић. Упознао сам га на градилишту. Дисциплинован, савестан, одговоран. Реткост која не иде баш уз наш менталитет и навике. Војска му се растурила, гладна деца га отерала да се бави армирачким послом по Сибиру.

Привукла ми је пажњу туга на његовом лицу. То је била нека тамна сенка коју ништа није могло да избрише. Не сећам се да сам га видео да се смеје. Никад до краја нисам сазнао шта се то тако страшно десило у његовом животу, али се видело да се десило. Причало се по градилишту, да је од експлозије гранате на неком од несрећних југословенских ратишта из деведесетих, био контузован. У повлачењу га убаци на патос “тамића” његов војник. Мислио је да је мртав, није хтео да дозволи да непријатељи масакрирају мртвог Капетана. После неколико дана су га оживели.

У овом другом животу је углавном ћутао и радио. Ништа га друго занимало није. Њему слободно време и разонода нису били потребни. Радио је и мислио само на своју породицу и своју несрећну земљу. Хтео је назад, у некадашњи сигуран живот, али није имао куд. Он би овде остао да заради још мало пара, па да се врати у Србију, да започне нешто.

Сенка смрти је била увек изнад њега, као ореол око главе неког свеца.

***

У фебруару прошле зиме на улици ме дочека један од најхладнијих дана у том сибирском граду. Иначе је у зимским месецима око минус двадесет и ништа страшно, али тог јутра снег више не шкрипи, него режи као сибирски тигар испод топлих зимских ципела, зимска јакна се укрутила, ако је згњечиш, чини се, у прах ће се претворити, уз то помало и снег бије у лице. У брзом ходу до канцеларије преживео сам тих петнаестак минута као нешто сасвим обично. Тек ми ту рекоше да је минус 37°.

Више пута сам се питао, како ли је онима који су напољу. Не ради се ако је испод минус двадест и пет. До те температуре се греје бетон и може се без проблема бетонирати и у сред зиме. Технологија је разрађена и усавршена.

Треба да се очисти неки снег с арматуре, а напољу око минус двадесет. Видим ја да раде по десетак минута, па беже у просторије испод, наложили ватру у колица и греју се. Кажу хладно. Ни Капетанови позиви нису могли да их изведу на плочу. Шта хладно, сад ћу вама ја да покажем да се може сат времена чистити снег, па пауза. Имамо топле јакне и рукавице, али неки ветар брише по оној плочи као хладно сечиво. Нема се куд, реч је реч, а пример је пример. Чистио сам са њима сат времена. Они одоше код ватре, а ја у канцеларију. Погледам се у огледалу и не могу да се познам; лице је помодрело, пожутело, поплавило. Питам се јесам ли то ја. Капетан предложи и сви се сагласисмо; док је овако хладно радићемо по групама, по пола сата на плочи, а пола сата грејања.

***

Нешто није у реду, два је сата зимске сибирске ноћи, а неко негде плаче, мушки опоро и тешко, са дубоким јецајима који душу разламају. Мислим да сањам, али плач не престаје. Устанем. Из суседне собе се плач још чује и појачава. То мој цимер плаче, бог те. Мислим нешто се тешко десило, нека несрећа у породици.

- Шта је цимер?

- Ништа разговарао сам са сестром, па ми нешто онако дошло.

Тридесет година он иде с грађевине на грађевину, најпре по Југославији, а затим по Либији и Ираку, да би се напокон, кад су му бившу фирму растргле и разграбиле хијене, нашао у Сибиру.

***

Недеља је једини дан за одмор. Годину дана сам радио с Капетаном, а уграбио сам свега неколико прилика да помало попричамо. Настојао сам да окренем причу на веселу страну, али ми то никад с њим није успевало. Увек је некако прича залазила у ону другу страну, или се завезивала у чвор ћутања. Свега једном ми се поверио на тренутак. Разговарамо нешто онако о Србији, чежњи, ранама и мелемима, а Капетан ми каже:

- Знате, у прошлу недељу изађем да прошетам по града. Изненада ме позва ћерка. Онако, обичан разговор смо почели. Нагло сам га прекинуо због неке кнедле у грлу, због неког балона у грудима који се надима великом снагом. `Оћу да експлодирам. Смрсих нешто да ћу је назвати, искључим мобилни и једва дочеках да се докобељам до неке скровите клупе, ставим сунчане наочари, па кад сам кренуо да плачем. Не могу да се зауставим.

Сузе и само сузе, у грудима суздржавам крик, ако га пустим чини ми се проломиће небо изнад мене. Нисам знао да може онако слатко да се плаче. Слађе ми је него вода кад сам жедан, потребније него рониоцу ваздух.

Умијем се на фонтани, набијем наочари, да се не виде трагове суза, и назовем ћерку.

Сутра завршавамо трећу плочу над гаражама, каже ми Капетан. Организовали смо се да печемо јагње у оној рупи поред градилишта. Ја частим пивом, јер сам коначно добио одобрење од газде да после годину дана отпутујем на одмор у Србију.

Лепи су ти ретки тренуци дружења. У нашој пристојној мензи поставимо сто за педесетак људи, као да је нека слава. Мало салате, сира, печења и пића уз музику и завичајне песме са диска и ето мало радости и туге.

Оде Капетан, за неких пет сати лета и у Београду је. Његови га сви чекају на аеродрому, сви ће да дођу, и куче су хтели да поведу али није било места - нашалио се.

***

Из Сибира се преместио у Москву, да буде ближе својима.

А онда су неодговорни људи покрили танком шперплочом отвор на патосу, уместо да га покрију даском. Капетан је пропао кроз тај отвор с шестог спрата и погинуо. Тако је смрт хтела. Вребала га је више пута, вукла се за њим и стигла га на том московском градилишту.