Мој поновни боравак у Африци после више од 20 година али сада у другој земљи ме подстакао да поделим са вама своје утиске. Тренутно се налазим у Уганди недалеко од главног града Кампале .Моје поимање Африке је везано за претходни боравак у Кенији али Уганда - иако се граничи са Кенијом - нема нимало сличности. Цела земља ме асоцира на Шумадију, зелена, прошарана пропланцима густо обраслим боровом шумом коју узгајају ради потреба овдашње дрвне индустрије. Све од Елгона, планине на граничи са Кенијом па до Рувензори планина на граници са Конгом се простиру предивни пропланци испресецани долинама.

Нешто северније према Судану је знатно топлије и претежно типа саване, без бујне вегетације, са мање падавина. Уганду иначе зову земља вечитог пролећа јер дневна температуре једва прелази 30 степени. Обиље кише, разноврсна понуда биљних култура сиромаштво у земљи чини подношљивим.

Све окречене куће у овој земљи су у боји једне од три телефонске компаније које се утркују у реклами. Колико је мобилни телефон присутан у њиховим животима илуструје и следећа прича.

Једном приликом одлучисмо да одемо стотинак километара на север на једно од језера у месту званом Накасангола, са идејом да пазаримо свежу рубу. Викторијино језеро је надомак Кампале тако да свеже рибе има у изобиљу али ово је више била нека врста авантуре. Један од пријатеља који нас је наговорио је већ био ту и пошто је од стране поглавице села на језеру био лепо дочекан, одлучисмо да понесемо пригодне поклоне. Кренусмо пре свитања негде око 4 сата изјутра. Успут скоро да нисмо срели возило на путу сем окаснелих припадника ноћног живота у селима поред пута. С’обзиром да смо на самом екватору дан траје 12 сати па је свитање увек негде око 7 сати.

После скретања са главног пута нас дочека макадамски друм излокан јаким кишама па нам више ни вожња није била тако пријатна. Џон, иако врстан возач потрефи право у рупу, и откачи сајлу за гас, па остасмо у мрклом мраку окружени густим растињем. Некако је преспојисмо па кренусмо даље и таман кад је као било све у реду у освит зоре налетесмо на војну постају. Стражари на рампи наравно наоружани, срећом по нас схватише да смо промашили скретање па нас после дужег убеђивања пустише да прођемо.

Негде у даљини при првим сунчевим зрацима се назирало језеро. Кренусмо пут воде али никако да нађемо прилаз. Тек пробуђено локално становништво нас је усмеравало у различитим правцима, чак ни возач није успевао да разуме локално „Луганда“ наречје .
После више покушаја избисмо у неко село са кућама од блата покривеним сламом. Провукосмо се некако до воде и схватисмо да је рибља пијаца пред нама. Мноштво чамаца у даљини на језеру, мреже разбацане по обали, велики кантар за мерење рибе.

Сеоско становништво изненађено придошлицама белцима, поче да се окупља око нас. За тили час смо били окружени гомилом радознале деце и сељана. Срећом пронађосмо поглавицу села који нам омогући да бирамо свежу рибу из тек пристиглих чамаца, све праћени мрким погледима локалних препродаваца. Једна жена се врло пристојно испричала са мном док се други извикао што му не дајем више од једне цигарете.Та гунгула је око нас трајала бар два сата док нисмо накуповали довољно да кренемо назад. У знак захвалности понудисмо поглавици дарове које смо понели: со, свеће и сапун - као што нас је Џон и саветовао.

Поглавица је био усхићен нашом пажњом. (Морам напоменути да смо промашили село и да то није био онај поглавица коме смо наменили поклоне.) Село без струје, текуће воде - као и већина у Уганди. После срдачног поздрава и позива да дођемо поново поглавица нам понуди број мобилног телефона да се најавимо кад следећи пут пожелимо да их посетимо!