Средином новембра, у локалном спортском центру, почиње кошаркашка сезона за клинце од 5 до 15. Патриотска дужност сваког Србо-Американца је да промовише оно шта најбоље знамо (сем тога да се бијемо), кошарку. Сваке зиме, проведем пар сати недељно са групом десетогодишњака између кошева.

Ако су они тим, ја сам тренер.

Двокорак. Постављање блокова. Pick-and-roll. Увек кренем амбициозно, према књигама. И онда се, после око 3 минута првог тренинга, суочим са истином.

Нису они ми.

Или, истини за вољу, клинци који долазе у мој локални спортски центар нису. Они су ту, углавном, зато што су их родитељи уписали да се рекреирају, често са притајеном надом да ће на тај начин да изгубе пар од многих килограма вишка. Ово је партиципативна лига: важно је учествовати, а не победити. Упркос томе што је углавном свима циљ да победе.

Прошле године сам добио „Дуге рогове“ (Longhorns, надимак једног универзитета у Тексасу), у наранџастим дресовима. Први тренинг је био пријатно изненађење: Натан је изгледао врло солидно;Џексон, такође. Марк и Бен, њих сам добро знао од раније, су умели да играју.
И, поред њих, Мајлс. Мајлс се плашио лопте. То је за петогодишњака нормална појава, за десетогодишњака је неуобичајено. Не само да је први пут играо кошарку, први пут је, изгледа, видео пластично-гумени сферични објекат који одскаче од тврде површине.

Играли смо, међутим, у партиципативној лиги. Моја дужност је била да Мајлс игра ни више ни мање него сви остали. Он би понекад ухватио лопту, вероватно кад би и сам заборавио опасности које му од ње прете.

Углавном је, међутим, стајао по страни, и, после свега, прослављао победе и патио у поразима. Како људски, мислио сам. Није хтео да игра, али је хтео да побеђује.

Кроз регуларну сезону смо прошли врло успешно. Изгубили смо два пута од „Плавих ђавола“, који су имали сјајан тим: Шејн је био Меџик Џонсон клиначке кошарке, Џордан (да, звао се Џордан) је био Шакил О'Нил. Оба пута су нас лако победили, али оба пута нам је недостајао по неко из нашег најбољег тима. Све остале утакмице смо добили. После лаке победе у полуфиналу плејофа, стигли смо до финала, до трећег сусрета с "Плавим ђаволима".

За финале смо имали комплетан тим.

Утакмица је почела споро и опрезно, што нам је одговарало. "Плави ђаволи" су били бржи и вештији у постављању блокова, али нас је „кренуло“ и погодили смо пар шутева из даљине. Одбрана нам је добро функционисала и углавном смо успевали да их успоримо. Чак је и Мајлс, мувајући се по терену, пар пута у одбрани одбио лопту, једном је, чак, и ухватио.

Последњу четвртину смо почели са 4 поена предности, 13:9. У прва три минута, иако са најбољим тимом, изгубили смо концентрацију и "Плави ђаволи" су изједначили. Тако смо стигли до последњег прекида, и до последње (обавезне) промене играча. Напетост у ваздуху је могла да се сече ножем. Кибицери у трансу, 'ладан пробија зној.

Мајлс устаје са клупе и улази на терен. С друге стране, Шејн такође устаје. Господе боже, какав сам ја магарац. Па наравно да је требало да сачувам најбољи тим за крај.

Шта бисте ви урадили, поштовани читаоци?

Да ли је то, пре свега, вредно разбијања главе? Ради се о десетогодишњацима, не заборавите. У партиципативној лиги.

Добро, шта је – ту је. Натан, мој Мока Славнић, ће на Шејна. Марк, брз, вижљаст и креативан, ће на оног високог клинца што воли да се баца по терену. А Џексон, мој камени зид? Џексон ће на клупу, да би Мајлс ушао. Џексон зна да иде на клупу.

То оставља центра "Плавих ђавола", Џордана, непокривеног. Плави ђаво да га носи, он сам нас је победио прошли пут. Џексон, иако нижи, је јак и може да се гура с њим. (Мој кошаркашки стил се у великој мери, како ми изгледа, састоји у гурању. Али, како кажу, кошарка није балет.)

И тако је Наполеон, на Аустерлицу, 1805., у последњем часу повукао одлучујући потез, пославши у борбу тешку коњицу.

С том разликом што аустерличка битка није била у партиципативној лиги. А моја тешка коњица је одлазила на клупу.

Мајлс? Мајлс?

Coach Alex?

Је л све у реду? Је л ти то храмљеш?

Ма јок. Све у реду.

Наравно да је све у реду. Шта друго да измислим?

Мајлс?

Coach Alex?

Слушај. Слушај пажљиво. Имамо 3 минута. Улазиш 1 минут пред крај. Обећавам. ОК, Coach Alex. Нервозно чачка нокте и гледа ме својим великим очима, као веверица. Разочарање се меша са поверењем.

Шта би сте ви урадили, поштовани читаоци?

Ако бих ишта у овој причи да променим, онда је то следећих пар секунди.

Мајлс?

Coach Alex?

Пошаљи Џексона.

Као да сам видео трачак наде који се тренутно угасио.

Натан погађа у првом нападу, Шејн изједначује.

Бен промашује, онда Џордан промашује. Џексон га блокира и хвата лопту.
 

Окреће се с лоптом изнад главе и истуреним лактовима. Баш како смо учили. Бен је у десном углу, на средини терена, Натан у левом. Марк трчи испод супротног коша. Да, баш како смо учили. Ах, како сам поносан. Џексон бира Бена. Натан је бољи шутер, али нема везе. Бен улеће испод коша. Као ђуле.

Фаул!

Видим Бенову маму како крије поглед.

Бен промашује прво слободно бацање. Погађа друго. 16:15. 30 секунди до краја. Џордан убацује, лопта долази до Шејна, њиховог плејмејкера. И они су нешто научили, без сумње. Шејн је добар. Одличан.

Прелази Натана као ветар. Улази у двокорак. Ко га је научио двокорак? Десетогодишњаци не би требало да знају двокорак. Марк, увек опрезан, оставља свог човека и испречи се испред Шејна. Сударају се.

Фаул!

5 секунди до краја. Шејн има победу у рукама.

Имам један тајм-аут. Ако погоди оба, зовем тајм-аут, Марк убацује, Џексон иде испод коша, а Бен и Натан у ћошкове. Па шта нам Бог да.

Прво слободно бацање се одбија од задњег дела обруча.

Друго скакуће по обручу, како изгледа, вечно. И онда испадне.

Џексон поново блокира Џордана и хвата лопту. 5. 4. 3. 2...

Сирена!

Дуги рогови скачу и ваљају се по терену. Бенова мама још увек крије поглед.

И, наравно, прво сам видео Мајлса. Шта је његово лице показивало? Збуњеност? Разочарање? Нешто друго, нешто у вези са откровењем да речи не значе увек онако како звуче?

Победили смо, кажем му.

Да, победили смо, он ће помало несигурно.

Рукујемо се с "Плавим ђаволима". Мој пријатељ Ед, њихов тренер, на крају реда, пружа ми руку. Стварно си хтео да победиш, Алекс?, смеши се прекорно.

Да, хтео сам да победим. Ми сви волимо да побеђујемо, чак и у партиципативним лигама, без обзира да ли сами партиципирамо или не.

Али нису све победе исте.

Шта би сте ви урадили, поштовани читаоци?