Лако је постати или остати пријемчив за све овдашње Божићне рапсодије.

Германска традиција везана за Божић је стара и богата обичајима који су се временом проширили на већи део западног културног круга, захваљујући и немалом утицају бројних немачких емиграната у Америци током 18. и 19. века – кићење божићног дрвета, адвентски венац са четири свеће, дрвена Божићна пирамида-вртешка тродимензионалне представе Христовог рођења у дрвету (такозване „јасле“), колачи са ђумбиром, свечане Божићне песме, па чак и сам Крцко Орашчић.

Дискретном шарму кича који прати немачки Божић тешко одолевају и многи одрасли, а камоли деца, странци, туристи или сви они који се са Божићним покладама на немачки начин срећу по први пут.

Нарочито занимљиви и за туристе и за локално становништво су Божићни вашари, вишевековна традиција која се први пут појављује већ у четрнаестом веку, са процватом трговине и средњовековних градова. Божићни вашар се организује у више од две хиљаде градова широм Немачке, обично у самом центру старог града, а они највећи успеју да сваке године привуку у ово време много туриста из свих крајева света.

Штандови у облику дрвених кућица (многи намерно сличе кућици од слаткиша из бајке о Ивици и Марици) у калеидоскопској експлозији боја и мириса продају све и свашта.

Најомиљенији су, наравно, штандови са храном, од незаобилазних кобасица разних облика и величина, печења, переца, пецива, преко куваних јела, варива, супа, палачинки, уштипака, кестења, печених бадема, колача са ђумбиром, ликера, пунча, пива и куваног вина.

Ту су и штандови који продају шарене кугле за јелку од уникатног стакла, свеће, домаће сапуне, ручно рађене украсе, светиљке и лампице, шљокице, амајлије, џиџа-биџе и ђинђе, све што је сјајно, бљештаво, светлуцаво и у јарким бојама, не би ли се на тај начин, као и у паганска времена, отерали духови таме и победила зимска тмина. Божићни вашар има и свој препознатљив мирис – то је у ствари специфична шареница мириса печених ушећерених бадема, цимета, кобасица са роштиља, куваног вина и топлог пецива, што је за многе Немце и сам мирис Божића и дефиниција његове идиличне атмосфере.

Тако је и у Брауншвајгу, који слови за град са једним од најлепших Божићних вашара у северној Немачкој...

Но, међутим.

Постоји и друга страна целе Божићне фуртутме, гужве, илуминација, декора и засењујуће кулисе.

(Мој муж, Немац, би на овом месту рекао: осећам да се спремаш да балкански разбуцаш журку!).

Наличје овдашњег Божића, које у мојим очима увек изнова успева да засени сав гланц Божићне фасаде, је и његова безочна комерцијализација без граница, оличена у потрошачким гужвама и безглавој јурњави за поклонима, која почиње већ крајем новембра.

Просечан Немац је на европском нивоу натпросечан у својим издацима за Божићне поклоне, који премашују четири стотине евра. Критички гласови у вези са овдашњим Божићем, међутим, последњих година постају све гласнији и све је више људи који су спремни да се одупру конзум оргијама и наметнутом притиску потрошње путем реклама и медија и истакну прави, у међувремену потиснути, ако не и заборављени смисао Божића као празника Христовог рођења.

Све је више људи и овде који признају да не желе да буду претворени у хистеричне конзументе, који окрећу леђа материјалистичкој култури и у предбожићним данима избегавају радње у граду у широком луку. Све бројнији су и они који увиђају и опомињу да Божић није само празник породичног окупљања и идиле, већ и период у години када статистика бележи највећи пораст самоубистава и покушаја самобистава и када очајни, тужни, усамљени и сви они са маргине друштва још више пате под теретом присилне еуфорије коју намећу друштво, медији и обичаји.

Град Брауншвајг, средњовековна културна престоница северне Немачке, добио је пре четири године свој обновљени дворац у центру града. Некада чувени оригинални дворац, подигнут у 18. веку, био је готово потпуно разорен у бомбардовањима савезника у другом светском рату.

Градске власти су решиле да га до краја поруше педесетих година. Дворац је обновљен према оригиналним нацртима, добио је и своју некадашњу фасаду, а сачувани делови старих стубова су уграђени у нове. Обновљени двор-имитација се брзо претворио у масиван и фантастично помпезан заштитни знак града. Све то не би било ништа посебно да препознатљива аристократска фасада иза себе скрива дворске одаје као некад, а не велики тржни центар као данас.

Захваљујући понуди тржног центра, Schloss у Брауншвајгу је постао магнет и за многе становнике мањих околних градова и главни погон градске трговине. Дворац у Брауншвајгу је тако ненамерно постао и метафора поменуте опречности између комерцијалне западњачке Божићне збиље и историјског и религијског контекста Божића, између форме и садржаја, фасаде и унутрашњости.

У палимпсесту историје дворца записано је и то да су 1933. испред самог његовог улаза књижари, библиотекари, студенти и професори (добро сте прочитали) са усхићењем на великој ломачи спалили књиге јеврејских аутора, што је била рана, али довољно злослутна најава још већег будућег Зла.

Сада је на том месту у асфалт уграђена спомен-плоча која подсећа на мрачну нацистичку прошлост града и коју многи прескачу или заобилазе журећи да обаве своје куповине.

Седим зато и ове године на клупи испред дворца, крцкам ушећерене бадеме, посматрам гунгулу која врви и тиска се и чепркам по разлозима своје предбожићне меланхолије.