Субота је вече у Лос Анђелесу и ја бих требао да изађем негдје и "забавим се" на америчко-балкански начин. То значи да одем на вечеру у неком суши ресторану у коме много људи, посебно наших, прије него и наручи храну обави своју "грађанску дужност": чекира се на свом мобилном апарату како би сви који су активни на друштвеним мрежама типа фејсбук и твитер могли да виде да су они баш ту гдје јесу. Да су у суши ресторану и да живе свој амерички сан, а сиротиња у нашој земљи која никад није пробала суши им се онда диви и воли њихов статус на фејсбуку....

После тога следи одлазак у неки бар или клуб и ненормалне количине алкохола уз услугу талентованих шанкерица, које некад просто знају да изнервирају својим лажним осмјехом.

Ако сте имали среће да пронађете заједнички интерес са неком пијаном Американком која воли ваш акценат и која сигурно неће знати како се зовете наредног дана, добро је.

А ако пак нисте били те среће и не треба много да жалите јер увјек постоје хаустори у којима можете чути квалитетну електронску музику и видјети све чари једне неоптерећене мултиетничке омладине и употпунити један излазак.

Није искључено да сретнете неку познату личност која је ту из истог разлога као и ви, да "има забаву". На крају вечери, по изласку из хаустора, дочекаће вас плаво небо, сунце које лагано провирује изнад калифорнијских планина и обавезни цвркут птица које баш у том тренутку, после свега виђеног и не звуче посебно романтично.

Постоји и други вид провода, на пример у нашим црквама. Обично поред цркве постоји објекат предвиђен за приредбе и забаве на којима је пуно људи само када су неки велики хришћански празници. Ту се можете срести са нашим људима који сви носе исту муку, који дођу да запале свијећу, излече носталгију макар и на дан.

Ја упорно покушавам да кад год пођем у цркву излечим своју муку макар на дан али ми не полази за руком из много разлога.

Прво, нисам навикао да слушам литургију на енглеском језику. Ту је и чињеница да у већини наших цркава у Америци постоје клупе као у католичким катедралама и сви сједе, понекад и устану зависно од литургије па опет сједну, не разумијем!? Код нас постоји обичај да се новац по могућности остави на икону док овдје када пођете на ручак у сали за ручавање на столу чека коверта. Све што треба је да се "пружите" колико можете и ако желите оставите вас потпис на коверти како би (нисам сигуран ко?) видио колико сте се "пружили".

Ту су и наше американизоване дјевојке које дођу у цркву обучене као да су кренуле у раније описани хаустор. Кад год их видим кроз главу ми прође "Господе помилуј".

Постоји ипак нешто што ми на трен залечи ране а то је храна која се спрема по нашим традиционалним рецептима.

За Божић се обично служи кувана ракија која угрије душу, а једном приликом је у једној цркви у Чикагу угријала и главе неким људима који су се побили ту, у сали и свађу наставили у дворишту цркве. Не сумњам да су имали разлога за тучу, судећи по количини ракије која се испијала.
Али, то смо ми, исти ма гдје се нашли на овој кугли земаљској.

Често се сјетим Владислава Петковића и његовог стиха из пјесме "Пијанство"

"И ја жалим себе. Мени није дано,
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи."

Није ни мени дано...да којим случајем јесте, не бих знао шта је то носталгија.