Ulazim posle dvadest minuta čekanja i sedam na sedište.

S leve strane sedišta je utičnica za slušalice, s desne strane za laptop, i sedište na kojoj sedi žena koja je do ovog pasusa poslala između dvadeset i trideset mejlova. Ne govori engleski, ali osmehuje se internacionalno. Napolju je mrak. Dan je bio svetao, s malo sunca, malo kiše i susnežice, tako da je mrak okej...

Razmišljam o onih dvadesetoro ljudi s kojima sam proveo četiri prethodna dana. Oni su drugi volonteri, kao i ja, iz Francuske, Nemačke, Italije, Bugarske, Ukrajine... Većina njih bi da ostanu da žive u Švedskoj. Kažu da im je lepo. Kažu da znaju da je nemoguće integrisati se. Kažu da nisu zadovoljni svojom zemljom. Kažu da im se sviđa oštrina i tačnost Švedske. Ja mislim da su u nekom problemu koji se neće uskoro rešiti.

Oni su otišli u jednom pravcu, ja sam u drugom. Oni su zajedno pili kafe, ja sam ili sa nekim ko bi se otrgao od grupe. Oni zajedno išli u muzeje, ja u muzej uđem kad mi se ispreči na putu ( često). Ukratko: bili su toliko dosadni da su mi nedostajali svi Šveđani na svetu.

Odlomak današnjih razgovora:
- Neću da idem da gledam švedsku princezu.
- Ali ajde. Nećemo dugo.
- (tišina)

posle dva sata:
- Oćeš li krenuti sa nama do zamka? Nećemo dugo.

Odlomak razgovora sa prijateljima Šveđanima:
- Ja bih da idem peške.
- Ja bih autobusom.
- Vidimo se tamo. Nemoj da me čekaš.

Problem je u tome što svi Šveđani sa kojima se družim žele da žive negde drugde. Žele da pobegnu od istosti. Žele da mogu da zapale cigaru u svojoj spavaćoj sobi. Žele da mogu da uđu u klub bez legetimisanja. Žele da se popnu na šank. Žele manje kolektivnog vikend onesvešćivanje a više bliskosti i iskrenosti. Žele da otvore vrata koja su stalno zatvorena, da izađu napolje i konačno kažu: moj komšija je mrtav.

Kuda sam pošao sa ovim slovima stvarno ne znam. (ala možeš da razmišljaš kada imaš vremena.) Ispostavlja se da Švedsku branim i od samih Šveđana, a¨Srbiju i od samih Srba, a nisam siguran šta zapravo branim, i čini mi se da se napadi u stvari samo bezazleni pokušaji da se prekrije nešto drugo, ličnije. Možda je suština u mojoj egocentričnosti- ako ja napadam onda to mora tako, a možda samo branim mogućnost da budeš srećan ma gde se nalazio. A možda je to tako jer sam pobegao.

Možda, možda, možda, gomilaću možda kao što otvaram prozor iako je hladno dok se ne otvore sve mogućnosti. Otvoren i hladan kao Švedska.

I sve više mislim samo jedno, da je sreća svuda ista, i da nam je proglasila nezavisnost, da, ona nama, a ne mi njoj, da je bila u fazonu: ružan si, pali sad, dok smo mi vikali: ne dam, ne dam, nedam. Velika mudroserija, zar ne? Sreća je slobodna, i dostižna tek kad si i ti slobodan. Taj zaključak daje svaki kozmetički salon i izvan kruga dvojke. Ali stvarno, ja sam to sad otkrio, i kad pogledam ogledalo i šta sve ljudi rade svojim životima, bude mi žao što mudrost iz Glorie ne uzimamo s religijskom posvećenošću.

Stvarno je teško razmišljati, i ogladni čovek.

Da, preko mog grada nikada nisam video da je pisalo cleaning in progress/ čišćenje u toku, prljav je i stoji kao mrtav konj, ali u njemu su ljudi koje bi i Stokholm voleo da vidi mnogo lepši, komšije se i dalje trude da ubiju jedni druge, i on, taj grad, bi mogao da bude srećan, baš srećan, i to sada, baš sada.

In other news: prodaje se čitavo selo u Francuskoj (Kusturica kaže da je to passe), meni se kupuje kuća, npr. u Banatu za pet hiljada evra.

Živi mi se.