Ово је прича о људима са којима се дружим и са којима сам у протеклих дана била у сталном конакту. Чика Ноуми је била моја комшиница кад смо се доселили у Јапан. Пошто течно говори енглески, помагала ми је свакодневно. Мој живот у Јапану би без ње био сигурно много тежи.

Наши супрузи су радили у истом научно-истраживачком институту. Пре десетак година они су купили кућу и одселили се у други део града. Нас две смо наставиле да се дружимо. Господин Ноуми, нуклеарни физичар, је пре три године добио професуру на Универзитету у Осаки и отишао је да живи тамо.Госпођа Ноуми је остала у Цукуби са три ћерке.

Уобичајено је у Јапану да супружници живе одвојено због посла и да се виђају само за викенд. 11. марта, Ноуми-сан је била са све три ћерке у Цукуби и после великог удара су се брзо пронашле. Следећег дана је њен супруг, већ по ранијем плану, стигао из Осаке. Породица Ноуми је као и већина породица у Цукуби прошла кроз исту врсту шока, али што је најважније, неповређена.

Свакодневно смо размењивале на десетине порука, поготово кад је дошло до проблема са нуклеарним реакторима у Фукушими. Господин Ноуми је смиривао комшије и познанике и објашњавао им да су паника и немири много опаснији од мало повишене радијације које није ни било у Цукуби. Објаснио им је да је опасно бити у пречнику од пар километара од самих реактора и да радијације нема у Цукуби, а још мање у Токију. У институту КЕК где је господин Ноуми радио, а где мој супруг, Радоје, сада ради, се свакодневно, не само после земљотреса, мери ниво радијације и сва мерења су показивала нормално стање.

Шест дана након земљотреса, господин Ноуми, који је веома привржен ћеркама и супрузи, је оценио да је ситуација стабилна и вратио се у Осаку, свом послу.

Лика Леђава и њен супруг, Сандро, биолози по струци, Грузијци, су из Тбилисија.Упознала сам их пре десетак година кад су се дошли у Цукубу. Лика ради за француску компанију Air Liqiude, а Сандро за велики научно-истраживачки институ Рикен. Сандро ради у Јокохами, а Лика у Цукуби. Имају два сина и сви заједно се нађу у Цукуби за викенд. Кад је ударио велики земљотрес, Лика је била са синовима у Цукуби, а Сандро је успео да дође у Цукубу за осамнаест сати: возом, аутобусом, аутомобилом са људима које је први пут срео, а добар део пута је прешао пешке.

Пошто оба супружника раде пуно радно време, а то овде значи од јутра до сутра, одлучили су да одамах пошаљу децу код баке и деке у Тбилиси. Лика је у понедељак, трећи дан после земљотреса обавештена из компаније да не долази на посао из сигурносних разлога и да ради код куће.

Сандро се у понедељак вратио на посао, али је одлучио да остане код Саше, пријатеља из Русије који ради као физичар у истом институту,а има стан у Чијода-ку, централном делу Токија. Лики је у уторак стигло обавештење из Air Liquidе-a, да јој саветују, као и свим осталим запосленим странцима да напусте Јапан. Лика је отишла у Токио да буде са мужем.

Њихов домаћин, Саша, је крајем деведесетих година радио у Токаимура, баш кад је дошло до нуклеарне несреће. По струци физичар, а већ искаљен у сличној ситуацији, Саша је целе ове недеље смиривао многе странце које живе у Јапану и објашњавао им разлику између катастрофе у Чернобилу и ситуације у Фукушими и убеђивао их да не падну под утицај погрешних и нестручних вести које стижу у Јапан преко западних медија и уносе немир међу странцима.

Лика ми детаљно препричава какав је живот у централном Токију и све је скоро идентично са ситуацијом у Цукуби. Гас, струју и воду имају скоро сви . Радње су снабдевене свим основним намирницама. Нема, као раније, двдесет врста млека и тридесет врста јогурта итд. Већ само две, три врсте, што је млађим Јапанцима који су навикли на изобиље, потпуно необично, међутим има свега што је потребно за нормалан живот. Видљиво се штеди на струји.

Нема толико светла на улицама и у радњама, већ је све тамно и пригушено. Нема много људи по улицама. Они склонији паници су напустили Токио и Цукубу и отишли код родбине и пријатеља на ''сигурније''. Они умеренији и хладнији су остали у својим домовима јер сматрају да ''сигурнији'' делови Јапана су исто толико несигурни кад дође до подрхтавања тла.

Многим Јапанцима који имају ''посебан'' однос са својим аутомобилима, пада веома тешко што сатима морају да чекају у дугачким колонама да нахране своје љубимце. То је свакако невиђена слика у Јапану, али безболна у поређењу са свим сликама које нам леде крв у венама, а стижу из области Мијаги и Ивате.

Стефани Пети, млада америчка хемичарка, која је са мојом млађом ћерком Уном размењивала часове јапанског за шпански, је била јуче у Токију. Била је у Шинагави, делу Токија где се налази наша амбасада, у имиграционом бироу да би продужила боравишну визу. Рекла ми је да су јапански службеници, као и увек, мирно, вредно и стрпљиво обављали свој посао, док су се гомиле странаца, натоварени кесама и ташнама, потпуно припремљене за евенталну катаклизму, гурале, викале, паничиле и то све пред камерама страних медија који су извештавали о паници у Токију.

Изузев ове епизоде, моји пријатељи, познаници, комшије , као ни ја нисмо видели панику, нерeд, гужву нити било какав немир. Људи су изузетно мирни, уљудни и дисциплиновани. У радњама се сви труде да купују само оно најосновније да би остало и другима. Мене су контактирали многи људи и нудили ми помоћ. Многи су се распитивали како моји остарели родитељи подносе ову бригу. Акције и реакције Јапнаца су само за сваку похвалу и пример.

Холивудски режисери морбидних хорор филмова не могу да пронађу добре идеје овде, јер су људи веома пажљиви једни према другима и нема крађа, отимачине нити криминала.

Томоко Итабаши, жена у својим шездесетим, је последњих осам година мој студент. Веома је начитана и образована и долази на часове само да би одржавала свој енглски који одлично говори. Она је родом из Сендаја и има тамо четири сестре. Током последњих недељу дана ме је редовно обавештавла о збивањима у својој продици. Два дана после земљотреса је ступила у контакт са три сестре.

Четвртој, најстаријој сестри која живи у у граду Ишиномаки, северно од Сендаја, се изгубио сваки траг. Ишиномаки је био под налетом цунамија. Итабаши-сан је достојанствено чекала било какве вести од својих сестара. У четвратк после подне, шест дана после земљотреса, њена најстарија сестра и сестрин муж су пронађени на другом спрату куће, изнемогли, али живи. Доњи делови куће су били потпуно преплављени морском водом. Ноћас је Итабаши-сан сигурно могла боље да спава.

Што се тиче мене и моје породице, живот се, као и многима око нас, врло, врло полако враћа у свакодневницу. Тло се још увек тресе, срећом не толико често као претходних пар дана. Засада не намеравамо да напустимо Цукубу. Сва мерења показују нормалан ниво радијације. Нажалост, нема апарата који могу да предвиде кад и где ће се десити земљотрес.

Наш син Дејан користи слободно време и гледа филмове. Велика му је жеља да постане режисер у будућности. Пре неки дан је гледао Кустурицин Underground. Филм га је веома потресао. Каже да је и нама ''ушао мајмун у тенак''.

Наше муке и гадна сећања су ништа у поређењу шта се људи, северно од нас, преживели. Дејан се радује почетку нове школске године, а ми сви жељно ишчекујемо дан кад нећемо осетити љуљање под ногама.