Некада давно, у малој цркви лепе банатске варошице, стајала сам поред баке и гледала у нестварно дугачак пламен свеће. Онда сам научила да свеће палимо за наше мртве да им осветле пут и загреју душу нашим мислима о њима, да знају да су још увек у нашим животима... Та ми се мисао заувек утиснула у главу.

Пробудила сам се у пола пет ујутро и проверила мобилни иако сам знала да није стигла порука јер нисам ниста чула а имам лаган сан. Сад сам већ сасвим била сигурна да нешто није у реду. Предходних пола године тата је био мало у болници мало код куће и увек ми је слао поруке са телефонским бројем на који могу да га зовем у болницу. Такав је био договор и овај пут. Тихо сам се одвукла до дневне собе и позвала брата. Вечити позитивац ми је одговорио да тата “није баш најбоље”.

Неко би ово могао да протумачи као – није најбоље али је добро али, познавајући мога брата, ово је требало да значи да је лоше. “Ја бих дошла ако треба...”-“Па не мораш да долазиш”-“Ма волела бих да га видим док је још жив...” ни сама не знам како сам изговорила. ”Ма живеће он још пуно година.” – Тако ми је рекао мој брат. Рекла сам му да ћу му јавити чим купим карту, број лета и време доласка.

Бауљала сам по кући трудећи се да не пробудим моје и на моменте се осећајући одсутно – као да се све ово не дешава мени. Кад је прошло девет позвала сам резервације “Луфтхансе” и врло брзо добила једно место у попоподневном авиону. Карта је за пет минута била у мојој електронској пошти.

Београд ме је дочекао врео и загушљив. Почетак августа. После толике просторне разлике и шеснаест сати путовања нисам осећала ни да ли је дан или ноћ. Знала сам да морам да се мало одморим и да га видим. А онда се појавио нови проблем. Неко је приметио да немам ни један важећи идентификациони документ Србије, а то ће ми требати да уђем на ВМА. Убрзо ми је предложено да позајмим од некога личну карту што сам ја одмах одбила. Није ме тата никад тако учио. Позвали смо дежурног официра на ВМА и сазнали да се може ући са иностраним пасошем и чак нам је одобрио да можемо доћи у суботу кад није дан посета пошто је тата у лошем стању. Била сам му стварно искрено захвална али нисам могла да разумем зашто су посете овде одређеним данима и у одређено време.

У Ванкуверу (Британска Колумбија, Канада) у свакој болници можете посетити болесника кад хоћете, што је у исто време и начин да се спречи ширење зараза споља јер нема велике концентрације људи на малом простору у исто време. Кад сам то рекла брату само је одмахнуо руком и рекао помало у шали “Ма шта ти је, ово је уређена држава - овде се зна и поштује ред”. Видела сам тату те суботе последњи пут живог, са аспиратором али отвореним очима, препознао ме је, није могао ништа да каже.

Тата нас је напустио заувек сутрадан увече. Ја сам се вратила у Ванкувер у црнини. Још увек је носим – иако то мало ко овде разуме. Важно је да мени значи.

Био је од пожртвованих очева који дају и више него могу за своју децу. То је осећао као свој задатак. Није никад себи опростио што сам отишла из Београда. Није никад била његова кривица. Свако има своју судбину. Богу сам захвална што смо се ипак опростили. Знам многе овде у Ванкуверу који нису стигли на време за последњи опроштај, неке који чак нису отишли на сахрану родитељима.

У ширем Ванкуверу постоје две Српске православне цркве. Ако желиш да запалиш свећу било ког дана осим недеље мораш да закажеш да ти свештеник отвори врата цркве. И можда убрзо пошто одеш гаси свећу. Црква Светог Марка на Ташмајдану је удаљена пет минута хода од мога стана и тамо може да се запали свећа углавном кад пожелиш.

Ја више не живим тамо. Недостаје ми та мала порука моме тати... да мислим на њега ... Још једна од малих носталгија.