Сан Франциско, десет дана након што је разорни цунами погодио Јапан преко пута Пацификау Тибурону, ексклузивном насељу на полуострву у самом заливу, пронела се вест да су вода и ветар разнели скупоцене јахте из марине по улицама и баштама чак неколико блокова удаљених од обале. Панику од страха да је цунами ипак стигао до Калифорније брзо су стишали локални медији називајући инцидент „добром, старом пролећном олујом”. Али, питање колико су Западна обала и град безбедни остало је да лебди у ваздуху одржавајући локално становништво на нервозном опрезу.

Филмски необуздан, развој тока догађаја у Јапану је подједнако, широм света, неминовно наметнуо питање свима нама који смо без даха пратили апокалиптичну визију развоја једне елементарне непогоде у националну катастрофу, а потом и глобалну опасност, колико смо заиста сигурни у свом окружењу и да ли би нам оно пружило заштиту од катастрофе већих размера?

Колико уопште знамо о безбедности своје средине и мерама предузетим да се предупреде или само ублаже ефекти потенцијално разарајуће елементарне непогоде? Ово питање нарочито се односи на велике светске градове и урбане средине са високом густином насељености. У таквим срединама зону безбедности тешко је дефинисати јер је већина светских метропола заснована на слојевитом историјском грађевинском наслеђу.

Упркос појачаној безбедности објеката новијег датума изграђених у складу савремене сеизмичке регулације који би требали да поднесу релативно јаке земљотресе, искуство из Јапана потврдило је нераскидиву зависност опстанка са безбедношћу објеката инфраструктуре. У земљама са изузетном густином насељености као што је Јапан та зависност је у року од неколико дана довела до еколошке катастрофе чије размере још није могуће у потпуности сагледати. Рањивост система преживљавања сурово се разоткрила становницима који су после преживљеног земљотреса и цунамија остали у немилости нуклеарне катастрофе и разорених мрежа транспорта и енергије.

Да ли ће искуство из Јапана утицати на ургентне амандмане грађевинске регулације и праксе широм света, време ће показати, али је сигурно да средства за измену постојеће инфраструктуре у сврхе ојачања безбедности неће бити могуће наћи у кратком временском периоду.

После сваког великог земљотреса убрзано се успоставља већ предвидљиви циклус активности: системи приправности се тестирају, медији и штампа покривају сваки детаљ непогоде, политичари користе прилику да изразе забринутост за жртве и да добију на публицитету. После извесног времена, живот се полако враћа у нормалу, а грађевинска пракса често одмерава ризик у односу на улагања у корист улагања.

У Калифорнији се већи део индустрије и становништва налази у зонама високе сеизмике, а федерална Агенција за непогоде је проценила да би земљотрес јачине између 7.5 и 8.3 степена Рихтера изазвао штету од 60 милијарди долара, што би имало негативан ефекат на глобално тржиште. Док калифорнијски грађевински код пружа само минималну заштиту од сеизмичке штете штитећи углавном само главну конструкцију зграде, све актуелније су нове технологије попут „сеизмичке изолације” које омогућавају већи степен обезбеђења како зграда, тако и секундарних елемената зграде и ентеријера. Такође је све више истраживања на тему безбедне градње за потресе веће од 8 степени Рихтера доступних грађевинској индустрији, архитектама и инжењерима, али детаљно упознавање и примена нових технологија је дуготрајан процес и захтева дугорочни финансијски план.

Научници из Британског геолошког завода сматрају да је ризик од земљотреса веома потцењен на Британском острву. Анализом историјских података су закључили да је опасност по Лондон много већа него што многи људи мисле. Земљотрес из 1580. године са епицентром на обали Довера осетио се и изазвао је штету у Лондону. Данас у Лондону живи 50 пута више људи, па би земљотрес исте јачине изазвао и  непроцењиво већу штету. Лондонске власти сматрају да земљотрес сличан онима у Токију и Сан Франциску није вероватан, али да се земљотрес јачине 5 степени Рихтерове скале сматра неминовним у Британији барем једном у 100 година. Иако сеизмичка слика Британије није ни приближна оној из Калифорније и Јапана, након експанзије програма нуклеарних централа од осамдесетих година нарочита пажња обраћа се двадесеточасовном мониторингу микросеизмике брана и хемијских постројења широм Британије.

Савремени јавни и стамбени објекти граде се по сеизмички високим стандардима и омогућавају релативну безбедност, међутим више од две трећине становништва Лондона живи у традиционалним викторијанским „терасама” – кућама у низу, од којих многе немају ни темеље. Очуваност архитектонског историјског наслеђа на огромној површини града, као и инфраструктура попут лондонске подземне железнице старе више од једног века, представљају највећи сеизмички ризик. Лондон на тај начин плаћа цену своје сопствене развијености у ранијим вековима.

Британски океанограф професор Симон Хаслет са Универзитета у Велсу наводи да цунами „удара” обале Велике Британије много чешће него што се мисли и тврди да климатске промене утичу на повећану могућност цунамија на острву као последицу топљења леда на Гренланду и пораста нивоа воде. Истраживања тврде да је цунами погодио Британију 21 пут у задњих 1000 година, али је мишљење да би потенцијални цунами био неупоредиво мањег интензитета на Атлантику него на Тихом и Индијском океану.

И поред или упркос истраживања у свету, док се агонија у Јапану и даље одвија пред очима целог света, немогуће је не бавити се проценом сопствене безбедности.

За утеху, бар са сигурношћу можемо да кажемо да је Србија ван опасности од цунамија са неког од океана.