Кад Морава крене у Беч

Архитекта Бранко Таназевић је био идеалиста. Сањао је о томе да створи генијални стил у грађевинарству. Тај стил је требало да споји најбоље из западног света, европску моду и манир, са српском традицијом. На неки начин тај сан је требало да споји и животне парчиће самог Таназевића.

Из угледне је „пречанске” породице. (Село Чаково у Банату.) Отац лекар, по позиву пријатеља лекара и председника владе Владана Ђорђевића, прелази у Србију. Мајка будућег архитекте је из фамилије Доситеја Обрадовића.

Таназевић је завршио два факултета, Технички, одсек Машинство у Београду, и архитектуру у Минхену. Дипломирао је 1903, а две године касније је изабран за доцента на Архитектури. Предавао је: Уређење градова, Декорацију, Орнаментику и Моделовање. Сликао је и чак вајао, мада му је главно споредно занимање било обилажење српских манастира и села. О црквеној и народној градњи објављивао је чланке у стручним часописима.

И тако се темељити сањар припремао за своја архитектонска дела. А за дивно чудо, највеће наруџбе урадио је на почетку каријере. Трас, прво па Телефонска централа, 1906. године. Огромно здање у новом стилу, такозваном националном. Потом су уследиле и виле, и доградња Министарства просвете, данашња Вукова задужбина...

По нашем лаичком укусу, од педесетак Таназевићевих пројеката највише нам се допала стамбена зграда у Његошевој 11. Уочили смо на њој прозор на првом спрату, који бисмо волели да отворимо, налактимо се и одатле гледамо како људи пролазе Цветним тргом. Може се овом опуштеном загледању престоничке променаде додати и сркање кампарија…

Стамбена зграда браће Николић је двоспратна, с радњама у приземљу. Унутрашњост је без украса, те та штурост одудара од раскошне игре на фасади. Игра на фасади? Чиме се то Таназевић играо? Лапидарно речено модом и меморијом. Тада је сецесија још увек била мода која је стигла из Беча. Сецесија је китњастост. На фасади у Његошевој сецесија је заступљена маскама нимфи, којима се коса коврџа, лављим главама што подупиру извучену линију крова, ту су и ловорови венци с лепршавим тракама, а сасвим на кровном калкану четири бела пламена од камена, подигнута на чипкастим постољима. Тако да над зградом лебди нека бледа ватра.

Улазна врата су скромна, да не би одузимала простор за радње, али су и она обрубљена грбовним иницијалима браће Николић и силесијом сецесијске орнаментике. Сви ови бокори гипсаних жбунова, наравно, у правилним су пропорцијама, како и налаже сецесија.

А национално, или средњевековно моравско, на овој фасади? У забату је уочљив рељеф, вероватно породичног свеца, Светог Георгија на коњу и с копљем. Заштитнички опомиње с врха зграде. Моравски су и преплети пантљика, какве видимо и на Дероковим цртежима у храму Светог Саве. Посебно титраве су малтерске траке у имитацији византијских бордо цигала. Има их и на манастирима моравске школе. Малтерске траке су у две величине, из даљине се очитавају као низ тачака и као задебљане, кратке линије. Ту је, наравно, и обавезни црвено-бели лук вертикално у врху, изнад улаза.

На широком платну фасаде играју се и хоризонталне и вертикалне игре стилова. Бело платно варира сецесију и моравско-византијски стил, хоризонталу и вертикалу, преплет Беча и поморавских манастира, деветнаести и средњи век, урбано и сакрално...Еклектично, па можда и на ивици кича – али интригантно и нагони на размишљање.