У српској свадбарској пракси обичај је да спаваћу собу купе родитељи – најчешће, младини. Као део мираза „соба са придевом” неретко је и повод размирица између брачних другова, посебно онда када се потегне питање колико је ко уложио и допринео у брачну заједницу. Ове класичне собе које и данас можемо да видимо у многим домовима, састоје се, уз мале разлике, из неколико практичних делова: кревет суверено доминира јер заузима, готово, половину собе, док се на преосталом слободном простору тискају истоветни гардеробери – популарно, с правом, названи „близанци” – који често „опкорачују” брачни кревет, идентични „ноћни” сточићи и сто са огледалом за даму. Боје ових комада варирају у малом распону – од тамне до светлосмеђе. Понекад избор падне на црни или бели намештај. Младин укус препознаје се, једино, на завесама или тепиху. А и ту су јој руке прилично „везане”.

Данашњи младенци изборили су се за то да сами уређују животни простор. Најхрабрији међу њима креативност исказују избором боја зидова и намештаја који се, често, „противи” укусу родитеља, а понекад и укусу једног од партнера. Неки се одлучују и за балдахин који даје романтичну и нежну ноту брачном кревету.

Балдахин, изворно назив за свилу из Багдада, коју су у средњем веку називали балдак, постао је синоним за завесу која обавија кревет. У почетку је овај застор имао практичну сврху – за време летњих врућина штитио је од комараца и осталих инсеката. Али, временом је стекао естетску улогу и постао симбол поштовања и високог положаја. Тако је кревет француског краља Луја XIV имао неколико слојева завеса, док је његов наследник пожелео и додатне украсе – траке, кићанке и плетенице.

У седамнаестом веку балдахини су израђивани од дамаста – свилене или платнене тканине са цветовима. Данас се користи читава „палета” материјала – свила, сатен, лагани памук, маркизет (који је, можда, најзахвалнији јер не мора да се пегла, лако се одржава, а и цена му је приступачна).

Боја тканине за балдахин зависи од укуса оба партнера али и од колорита осталих појединости у соби. Црвену многи сматрају бојом љубави јер подстиче жељу и страст, међутим, ова боја буди и агресивност па се због тога не препоручује особама које су склоне таквом расположењу. Стручњаци саветују да треба избегавати белу и сиву јер могу произвести нежељени ефекат, као претерано „анемичне” боје. Жута иритира очи и може да произведе нервозу. Мушкарцима се, обично, не допада ружичаста коју сматрају „женском” бојом. Осећај лагодности доносе плава као и зелена коју повезују са плодношћу и браком због чега је стекла статус „интимне” боје. Препоручује се и љубичаста која у себи садржи стабилност плаве и енергију црвене. Осим тога, симбол је креативности и елеганције. Сматра се да ова боја делује умирујуће па се испод „љубичастог неба” може и медитирати. Боју балдахина можете „укомпоновати” са бојом светиљке, ормарића, слике или неког другог предмета у окружењу.

Можда се испод „ваздушастог ореола” неће чути приче о Аладину и чаробној лампи, Синбаду морепловцу или Али-баби и 40 разбојника, али чини се да балдахин има моћ „Аладинове лампе” па ће створити атмосферу из „1001 ноћи”...