Скоро да смо се сви навикли на идеју да цивилизација почиње доласком такозваних демократских снага на власт, кад нас министар Мркоњић подсети на истину старију и од демократије, да риба од главе смрди, храбро изрекавши да за проблеме на изградњи Коридора 10 нису криве кафе – кухарице и вратари, него господа Дробњак, директор и Лилић председник УО јавног предузећа Путеви Србије. Само што нам је улио наду да здрав разум још увек постоји, најавивши њихову смјену акција престаде.

Шта себи дозвољавају наши службеници, они које је менистар Мркоњић навео као кривце за проблеме на Коридору 10, може се видети из следећег примера.

Недавно је ЈП Путеви Србије позвало четири афирмисане пројектантске куће да дају понуду за израду главног пројекта аутопута Лајковац – Љиг. Основ за избор најбоље понуде је, како је у позиву наведено: „Најповољнија понуда је она понуда која има најнижу цену у трећем кругу. Уколико две понуде буду имале исту цену као повољнија ће се сматрати понуда у којој је понуђен краћи рок за израду пројекта, а уколико се догоди да понуде имају исти рок за израду пројекта повољнија ће се сматрати понуда са краћим роком плаћања рачуна-ситуације.”

Позиву су се одазвале све четири позване фирме, од којих је једна испала из даљих преговора, због некомплетне понуде. Остале три фирме су прошле поступак преговарања у 3 круга, а коначан резултат је био следећи :

фирма бр. 1 цјена 198 милиона, рок израде пројекта 150 дана, рок за плаћање 15 дана

фирма бр. 2 цјена 250 милиона, рок израде пројекта 150 дана, рок за плаћање 30 дана

фирма бр. 3 цјена 199 милиона, рок израде пројекта 150 дана, рок за плаћање 60 дана

Из услова за уступање радова, потпуно је јасно да је Фирма бр.1 дала најмању цену, исти рок као и остали и најкраћи рок плаћања, што ову понуду чини најповољнијом. На жалост, резултат уступања посла је сасвим другачији. Генерални директор Зоран Дробњак доноси Одлуку да посао уступа Фирми бр. 3. Кад се има све у виду, поставља се најозбиљније питање: ко је Дробњаку дао за право да доноси одлуку супротну условима уступања, па чак и ако је насупрот изјавама неколицине министара, истинита његова изјава да финансијских средстава нема.

Верујем да је министар Мркоњић имао и овај случај у виду, када се критички осврнуо на одговорност директора Дробњака. Истини за вољу, само пројектовање носи једва око 3 одсто од укупне вредности аутопута, али то не умањује Дробњакову одговорност. Уколико се Фирма бр. 1 осмели да се на Дробњакову одлуку жали, излажући се „оправданом” бесу истога, што може резултирати тиме да Фирма бр. 1 више не буде позивана да поднесе понуду док Дробњак буде владао Путевима Србије, поступак одлучивања Комисије за заштиту права понуђача ће одложити реализацију читавог овог посла. То значи да ће још један пројекат каснити, самим тим ће каснити експропријација земљишта, а кредитори (ако их уопште буде) неће дозволити повлачење одобрених средстава за изградњу пута. Штета од овог бизарног геста директора Дробњака, мултиплицираће се до њему неразумљивих размера.

Нисам сигуран да је министар Мркоњић прозрео сву дубину проблема који настаје из арогантног понашања једног државног службеника (директор ЈП), али се искрено надам да ће истрајати у својој намери да „риби која смрди” прво одсече главу. Питање је такође, да ли је специјални тужилац за организовани криминал мислио и на ЈП Путеви Србије када је апострофирао јавна предузећа, с обзиром да су Путеви Србије један од највећих корисника државног буџета.