Govoreći o Turskoj kući imamo prilično jasnu sliku šta ona podrazumeva jer su takve kuće tokom dugog vremena Otomanske imperije bile široko rasprostranjene na Balkanu, a neke od njih su i do danas opstale i često su pretvorene u muzeje u Beogradu, Sarajevu, Mostaru.

– Pod tim nazivom podrazumevamo kuću nastalu u Anadoliji pod različitim uticajima lokalnih tradicija iz ranijih perioda, koja se širenjem Otomanskog carstva proširila na teritoriju Vizantije, Srednjeg Balkana i ostale delove Otomanske imperije, pri čemu je na tim teritorijama dobijala nove karakteristike usled lokalnih običaja, tradicija građenja i primene materijala, kao i zbog načina života i klimatskih uslova, – kaže arhitekta Jelena Mandić.

Prema rečima naše sagovornice, u osnovi takve kuće je nomadski šator, jer su Turci, pre nego što će naseliti Anadoliju, živeli nomadskim načinom života. Stacioniranjem u Anadoliji nomadski šator kao dom zamenjen je čvrstim i trajnim materijalima. Najčešće su korišćeni drvo i kamen, ređe opeka. Ova različita primena materijala bila je uslovljena okruženjem. U severnim delovima u oblasti Crnog mora, gde je bilo šuma, korišćeno je drvo i često je primenjivan bondruk sistem sa drvenom ramovima i ispunom od kamena ili opeke, a na jugu o oblasti Mediterana, više je korišćen kamen kao osnovni materijal.

Stacioniranjem, njihov dom u kome se odvija porodični život dobija oblik kuće sa unutrašnjim dvorištem. U dvorištu se obično nalazi manji bazen, fontana i česma.

 – Islamska kultura je, pored ostalih uticaja, u velikoj meri doprinela zatvaranju kuće ka spoljašnjosti i otvaranju ka unutrašnjim baštama i dvorištima. Na prostorima sa hladnijom klimom ovaj centralni prostor postaje natkriveni hol koji povezuje ostale prostorije. Takve kuće sa centralnim holom su građene i na Balkanu. Ukoliko su kuće imale sprat on je obično bio replika prizemlja.

Bez obzira na veličinu kuće, koja je zavisila od broja članova porodice i prihoda, uvek je postojala jedna veća i više dekorisana soba orjentisana prema ulici. Erkeri na fasadi i  visoki prozori koji izlaze iz fasadne ravni oslonjeni na njih imali su estetsku vrednost, ali je njihova glavna funkcija bila obezbeđivanje svetlosti i ventilacije.

– Ove kuće su obezbeđivale privatnost, ali i zdraviji život i udobnost kakva se teško nalazi u savremenim domovima. Prožimanje unutrašnjeg i spoljašnjeg prostora, nejasne granice kuće i prirode, povezanost  života sa prirodom su njihov najvažniji kvalitet – kaže arhitekta.

Početkom dvadesetog veka uticaj savremenih trendova i moderne arhitekture dopire i do Turske. Za to su zaslužni arhitekti školovani u Evropi. Jedan od arhitekata, koji predstavlja važnu figuru u turskoj arhitekturi u vreme preokreta, je Emin Onat. Tipičan primer njegovog shvatanja arhitekture je kuća u Bursi (1945) kod koje se u osnovi kvadratnog oblika sa kvadratnim unutrašnjim dvorištem i malim bazenom u centru, prepoznaju elementi tradicije. Oblikovanje moderno ali se malobrojnim dekorativnim detaljima kuća se lako može smestiti u Anatoliju.

– U modernim kućama nestaju odlike tradicije. Savremena kuća lišena je te prepoznatljivosti. Pogledom na kuću možete je smestiti u bilo koji deo sveta. Ipak mogu se uočiti neki elementi koji su zajednički i koje pre svega omogućava topla  klima: otvorenost i veza sa okolinom. Takve su na primer letnje kuće u Manavgatu u Anadoliji (2005-2006) Projekat čini niz kuća dijagonalno postavljenih, svedenih kubičnih formi, sa jednostavnim belim fasadama, jednostavno oblikovanih prozorima bez dekoracije, erkerima i terasama preko kojih je ostvarena veza sa prirodom i okolinom čime podsećaju na istoriju ovog podneblja – naglašava Jelena Mandić.

S. Marić