Златко Судац католички је поп и поп-звијезда. На његове духовне наступе долазе десетине хиљада људи, а његове вјерске течајеве похађају хрватски политичари, новинари, манекенке, пјевачи, богаташи и селебритији опће праксе. На Судчевом челу рана је у облику крста, што повремено прокрвари, коју он сакрива фластерима и пудером. То је стигма, настала сама од себе, попут тумора или младежа, као знак Божје одабраности и Судчеве усрдности у вјери. Иначе, он има и моћ билокације (да се у исто вријеме нађе на два мјеста), каткад и левитира, те хода по води. Наравно, таквим активностима присуствовали су само његови вјерници, који се баш јако разбјесне чим посумњате да њихов поп лети или претпоставите како би крст на његовом челу могао бити посљедица саморањавања.

Али то није све: Златко Судац наступа и слика се у бијелим хаљама, истим онаквим какве су у католичкој иконографији знак Сина Божјега Исуса Криста. Тако се сликао и за насловницу књиге разговора, које је са њим начинила Дуња Ујевић, ултрадесничарска новинарка и једна од Туђманових дворских дама у деведесетима. Та мекоукоричена књижица, иначе нимало јефтина (продаје се по цијени од двадесет еура), продана је, уз бесплатну рекламу државне телевизије, у неколико десетака хиљада примјерака и опремљена је поговорима врховних интелектуалних и духовних ауторитета Католичке цркве у Хрватској. У тој књизи Судац највеће зло овога свијета види у абортусу, а несрећу хрватскога народа у Еуропској унији и НАТО-у. Мање-више, он заступа све оно што је опћенити став већег дијела Католичке цркве у Хрватској. У књизи објавио је и неколико својих пјесама у којима се, осим вјерским темама, бави и невољеним Хашким судом.

Осим књижевнога и проповједничког дара, Златко Судац има и сликарски те музички таленат. Црквама он поклања своје радове, који затим бивају вјешани по зидовима и посвећивани. Недавно је Судац, уз помоћ мага хрватске популарне музике Зринка Тутића, снимио и свој први албум. На омоту це-деа видимо га као Исуса, како хода по води.

Све ово, и још којешта другога, навело је неке људе да се почну снебивати над оним што чини Златко Судац и његова ултрадесничарска и профашистичка братија (занимљиво, сваки паранормални феномен у нас прате љути десничари), али авај, ти људи или су атеисти или су она врста вјерничких закерала којима је наврх главе фашизације Цркве у Хрвата, или припадају апсолутној мањини унутар клера која нема баш никаквог утјецаја на црквена збивања. И онда се догађа нешто занимљиво: декларирани атеисти по новинама вапе да је богохуљење оно што Судац ради, док се декларирани вјерници сасвим проналазе и идентифицирају с његовим преоблачењем у Исуса. Тако је неку вечер на телевизији један угледни загребачки психијатар, иначе Судчев ученик и сљедбеник, казао, бранећи свог пастира од атеиста, да ово друштво данас и није способно препознати Исуса, те је на тај начин готово дао наслутити како би се Хрватима, након Блажене Дјевице у Међугорју, могао указати и Исус Крист у особи Златка Судца. И опет нико, осим атеиста и непримјетне вјерујуће мањине, у овим ријечима не налази ништа чудно.

Државна телевизија је, након изласка музичког албума, Златку Судцу посветила централну дневнополитичку емисију, у коју су позвали низ његових обожаватеља и адораната, али наравно никога ко би на било који начин оспоравао његова чудеса. Уз једносатну комбинацију вјерскога лудила, популистичкога махнитања и отвореног зазивања фашизма (које је, нажалост, постало необично често на ХТВ-у откад је ову кућу прије пар година преузео бивши комитетски кадар Вања Сутлић), публика је могла уживати и у првоме музичком споту Златка Судца. У њему, уз богобојазну пјесму у позадини, видимо младића како листа дневне новине и згражава се над чланцима појединих новинара, чије се фотографије приказују у споту (да, ту се нашла и моја брадата сличица), да би затим, згађен и ужаснут, одбацио новине.

Када не хода около маскиран у Исуса, Златко Судац појављује се на јавним мјестима у скупим одијелима, с дизајнерским затамњеним наочалама на носу, благо нашминкан крејоном, ајлајнером и пудером, да би се што више истакнула његова сличност с Божјим Сином из јефтиних католичких календара, али и да би се показало колико је модеран. Шета праћен ратним ветеранима и дугоногим љепотицама, као будући ајетолах какве луде католичке џамахирије.