Браћа по формулару

Пре извесног времена, на телевизији сам гледао инспиративан прилог.

У посету Србији дошао је човек који је у Хрватској играо, и ако сам добро схватио, још игра значајну улогу у „процесу придруживања Европској унији”. Разговоран и прилично симпатичан лик, расположен да српским колегама и српској јавности пренесе искуства из области која је на „Западном Балкану”, барем ако верујемо политичарима и њиховим медијима, већ одавно све и свја.

У наступу овог човека, поштено је да се призна, није било ни трага од супериорног става представника државе која је у „европским интеграцијама” од Србије бржа, што је, посебно ако се узме у обзир све оно што оптерећује српско-хрватске односе – и неуобичајено и лепо.

Доброћудним и неарогантним наступом овај човек не само да је изневерио стереотипна, али нипошто неоправдана очекивања хрватског ЕУ тријумфализма него се показао неупоредиво питомији од „дужносника” неких других, за поменуте „интеграције” релевантних држава, које са Србијом немају ни приближно „бремениту” историју односа, а који се, када дођу, понашају као гаулајтери. Или, нашки речено, као да су бога ухватили – рецимо: за „трегере”, пошто није пристојно да се употреби права реч.

Невоља је, међутим, у томе што оно што је овај „дужносник” приликом посете, рекло би се искрено испричао, на најбољи или на најгори начин илуструје гротескност „регионалне” европске приче.

Без много карикирања, његов наступ је личио на поверавање раздраганог старијег тинејџера, који је успео да положи пријемни испит за неки од факултета из области, рецимо, менаџмента, који у новије време ничу као печурке после кише. И то новопечени бруцош који високошколски успех доживљава као добитак на лотоу, па још не стигавши ни да се направи важан, нешто млађег тинејџера подучава како да дође до добитне комбинације. А млађи тинејџер га широм отворених уста слуша.

При том, ни старијег ни млађег тинејџера не брине што је на факултету који је један уписао а други се за упис спрема, школарина скупа као кајгана светог Петра, а што ће, сви су изгледи, један део дипломе – која их након низа масно плаћених семестара, заслужили је, не заслужили је, чека – моћи да користе уместо лепезе. Док ће у други део моћи да дувају, симулирајући звук трубе.

Тинејџери, ко тинејџери – баш их брига за финансије, па макар им оне на факултету биле кључни предмет.

Финансије су брига родитеља, у самоуправном фазону спремних да и последњу кинту уложе у школовање деце, па макар и немало никаквог смисла.

Јер диплома је диплома.

Е сад – тешко је рећи да ли у овој проширеној метафори родитељи симболизују народе – у конкретном случају српски и хрватски – који ће, заиста, као прави социјалистички, у перманентној „транзицији” загубљени родитељи, због просперитета неспособне деце да се увале у дугове које ни праунуци те деце неће моћи да врате. Или су, ипак, у питању новокомпоновани родитељи, транзициони добитници, који се разбацују туђим, од народа отетим новцем. Илити – српске и хрватске државне елите.

Но, манимо се недоумица око метафора – како год било – резултат је исти.

Захваљујући нешто већој „хитрини” у „интеграцијама”, Хрватска је задужена неупоредиво више од Србије, а Србија „хита” да је у дуговању што пре стигне.

Али, то ни хрватске ни српске „дужноснике” задужене за „евроинтеграције” не занима. Њихово је да положе испит.

Није познато да ли су приликом сусрета поменутог господина из Хрватске  са српским колегама, испод стола размењиване пушкице.

И није извесно да ли су западни победници „хладног рата”, специјално за поражене источноевропске и балканске земље, одштампали сијасет формулара, како би ови, док им се кожа гули са леђа, имали чиме да се забављају. Или су, не знајући шта да раде с победом, по склоности ка производњи бирократских бесмислица почели да се идентификују са некадашњим противницима.

Али, да се суштина „процеса придруживања” своди на испуњавање којекаквих, скупо плаћаних формулара – ту дилеме нема.