Поверио ми се сликар Бранислав Кеченовић да води поступак којим би сазнао ко је власник или ко су власници фабрике у којој је он радио као дизајнер.

Шта ће му то?

„Свака најмања радња мора по законима једне цивилизоване државе видно да истакне име власника. На пример „СТР КРУШКА”

Вл. Милан Пасуљевић.

Да, мора. То је правило транспарентности у привредним, политичким, јавним пословима.

Али у великој београдској фабрици, Кеченовић се узалуд распитивао ко је власник „његове” бивше фабрике.

Обратио се на право место, угледном престоничком суду. Моли да му суд, који без cумње зна ко је власник, то открије.

До пре три недеље, кад сам се у мексичкој крчми „Бурито” („Магаренце”) са сликарем састао, нису му одговорили и неће му апсолутно никада одговорити, јер Бранислaв је пре осам дана умро. Сахрањен је на „Орловачи”...

                    * * *

Почињем да лупам главу: да ли сваки борац за скривену истину мора да изгуби трку са животом, да ли је Кеченовићева фабрика изузетак с непознатим власницима или генерално сви власници имовине имају тенденцију да своја власништва оставе тајним? Покојник ми се јавио ноћу, вели потмулим гласом да му је тамо стигао спис (акт) из суда срочен правничким фразама. Суд би био вољан да одговори на питање кад би власништво фабрике било непознато, али „нема основе” да одговара пошто је „горње” (власништво) познато...

Како интелигентан одговор! Као кад лисица саму себе уједе за реп! Ено га сада у гробу мој пријатељ има јасан одговор.

Неко, дакле, зна ко  је власник те фабрике, само што не знамо ко, и зато нико други то не сме знати.

Покојников глас је замукао. Ја сам се пробудио и наставио да се питам – да ли код нас и сада има тајног капитала? Одговор је прост:

За сваки капитал чије се порекло не зна (не зна се како је настајао) мора се рећи да је тајни капитал.

Је ли то нешто ново и чему служи тајни капитал?

                    * * *

Већ тридесетих година прошлог века Џорџ Барнем (Burnham) уочио је освит „менаџерске револуције”. Отпочела је некако истовремено у источним ултралевим, европским ултрадесним и у западним капиталистичким земљама.

Свуд се појавио комесар, обер-шеф, менаџер, велики господар. Капитал је цвао у потаји, а Орвел је за створени друштвени (не)морал рекао: „Сви смо ми  једнаки, само су једни мање једнаки, а други више једнаки од других..”.

Велики сатиричар Васа Поповић пренео је ту луду паролу на странице „Политике”, а Ђилас је као плод менаџерске револуције видео нову класу.

Финеса ових формула је у томе што се и у капиталистичком друштву створио нови тип суперменаџера, својеврсна нова класа.

                    * * *

Ето чему служи тајни капитал. Он консолидује велике господаре, штити их од директне конфронтације са јавним мњењем. Већ у Титово време шапутало се да неке фирме више нису друштвене него да их музу уске својинске групе. Наравно тај шапат био је вербални деликт, као лажан и узнемиравајући.

Јавно мњење формира се деловањем медија и политичких скупштина. За менаџере је најважније да се разлике у јавном мњењу оформе око што апсурднијих контрадикција. Тако ће се избећи одговорност владе да сваки капитал својински именује. Повољна су надражајна средства дебате око дроге и насиља, криминала и параноје. Уопште сви видови кича и шунда, ма колико били предмет обожавања широких маса, у основи служе најужим слојевима и тајности њиховог власниковања, јер одвраћају пажњу са кључног питања анационалне привреде.

                    * * *

Једна ме мисао мучи: зашто ли је мој преминули пријатељ уносио онолико страсти, сву своју агонијску енергију у циљ да открије ко су прави власници фабрике којој је дао сав свој живот? Као да је веровао да би само кад би могао да их погледа право у очи изазвао слом њихове несавесности... Да ли је поглед директно у очи носиоцу менаџерске револуције она права сила која ће га зауставити?