Sve je, u stvari, mnogo ozbiljnije nego što izgleda. Pre nekoliko dana i Češka je optužena za evroskepticizam, pa su se neki čuvari vatre evroentuzijazma već potrudili da Češkoj priprete da bi mogla, ako nastavi sa svojim sumnjičavostima glede evropske sreće, reda rada i mira, da izgubi pravo na predsedavanje Evropskoj uniji, koje joj, inače, pripada. Nova Evropa se tako, sve više, ispostavlja i kao jedan ozbiljan i namrgođen ideološki monolit, kakvog bi i nekadašnji komunizam mogao da se postidi.

Jer, nekada, komunizam je imao žestoke kritičare i spolja i iznutra i bilo je nekako moralno i intelektualno časno kritikovati komunizam i sumnjati u metode i ciljeve marksističko-lenjinističke vizije srećnog društva. Ali, kritike upućene „novoj evropskoj ideologiji” prosto su nedopustive, a svaka sumnja u poslove novih šnajdera sveta ispostavlja se kao velika uvreda koja mora biti sankcionisana. Nekome sankcije, nekome pretnje, nekome etikete. A, u svetu slika i slogana, ideološka etiketa se ispostavlja kao dugoročna presuda, koja više ne podleže nikakvom preispitivanju.

Kao u „stara dobra ideološka vremena”, danas se kao nova ideologija ispostavlja neupitnost prema Evropi i evroentuzijazam koji se, kao što se da videti, očekuje i od novopridošlih članova evropske porodice, a još više od onih koji čekaju u redu da budu usvojeni. Uzmu li se u obzir i predlozi da se, zbog nove ekonomske krize, napravi neka vrsta evropske vlade, budućnost Evrope, utemeljene na ideološkom jedinstvu i sa nekom vrstom nadvlade koja reguliše sve segmente života – od banaka i medija, preko pušenja, dečijih vrtića, seksa i kazni za skepticizam – izgleda dosta tmurno, bar za one koji su decenijama u prošlom veku sanjali san o slobodi.

Novi komunizam u kome, naravno, nema ničeg proleterskog predstavlja ozbiljan projekat kontrole svega pod kapom nebeskom, ali najviše – raspoloženja. Francuski predsednik Sarkozi, koji sebe vidi kao predvodnika nove evropske internacionale, žestoko kritikuje Češku. U našim uslovima, tih samozvanih kritičara „domaćih Čeha”, ima koliko god hoćete. Ispostavlja se to kao neka nova vrsta zanimanja, kao profesija – pronalaženje, targetiranje i javno obeležavanje kritičara „nepodnošljive lakoće postojanja” u Evropi.

Osim toga, čuvari naše sreće, po novim standardima, imaju gotova rešenja, fioke i spiskove, kako za sadašnjost, tako i za budućnost. U našem komunizmu, oni koji su takve stvari radili, iako su bili moćni, bili su smatrani jadnicima i moralnim ništarijama. Vreme „Velikog brata”, međutim, od takvih ljudi pravi moralne uzore, svetionike, da ne kažem lučonoše, nekog budućeg Bredberijevog „Farenhajta”.

U prilog ovome, jedna mala anegdota iz stvarnosti. Pominjući knjigu Radovana Popovića, „Srpski pisci – slikari” koja je za Sajam knjiga izašla u izdanju „Službenog glasnika”, pomenula sam da je lepo od autora što u tom dugačkom spisku naših umetnika nije izostavio ni Dragoša Kalajića.

I „Veliki brat”, reagovao je promptno, pišući pisma nezadovoljstva Velji Pavloviću, autoru emisije u kojoj sam gostovala, zgražavajući se nad činjenicom što sam uopšte pomenula Dragoša Kalajića, i još više nad činjenicom da ga je Radovan Popović uvrstio u svoju monografiju.

Upravo ovaj detalj govori da smo, već, stigli u vreme u kome je lako, lakše nego ikada od kada pamtimo, obrisati ljude koji su etiketirani kao nepodobni. Taj novi velikobratovski eros čišćenja, čak i naše sveže istorije (umetnosti) od ideološki nepodobnih govori o novoj Evropi lošije nego bilo koji njen kritičar.

Naš nekadašnji komunizam ispostavlja se kao šarena bašta slobode u odnosu na ovo ka čemu idemo. www.mirjanabm.com