Чeшки синдром

Све је, у ствари, много озбиљније него што изгледа. Пре неколико дана и Чешка је оптужена за евроскептицизам, па су се неки чувари ватре евроентузијазма већ потрудили да Чешкој припрете да би могла, ако настави са својим сумњичавостима гледе европске среће, реда рада и мира, да изгуби право на председавање Европској унији, које јој, иначе, припада. Нова Европа се тако, све више, испоставља и као један озбиљан и намргођен идеолошки монолит, каквог би и некадашњи комунизам могао да се постиди.

Јер, некада, комунизам је имао жестоке критичаре и споља и изнутра и било је некако морално и интелектуално часно критиковати комунизам и сумњати у методе и циљеве марксистичко-лењинистичке визије срећног друштва. Али, критике упућене „новој европској идеологији” просто су недопустиве, а свака сумња у послове нових шнајдера света испоставља се као велика увреда која мора бити санкционисана. Некоме санкције, некоме претње, некоме етикете. А, у свету слика и слогана, идеолошка етикета се испоставља као дугорочна пресуда, која више не подлеже никаквом преиспитивању.

Као у „стара добра идеолошка времена”, данас се као нова идеологија испоставља неупитност према Европи и евроентузијазам који се, као што се да видети, очекује и од новопридошлих чланова европске породице, а још више од оних који чекају у реду да буду усвојени. Узму ли се у обзир и предлози да се, због нове економске кризе, направи нека врста европске владе, будућност Европе, утемељене на идеолошком јединству и са неком врстом надвладе која регулише све сегменте живота – од банака и медија, преко пушења, дечијих вртића, секса и казни за скептицизам – изгледа доста тмурно, бар за оне који су деценијама у прошлом веку сањали сан о слободи.

Нови комунизам у коме, наравно, нема ничег пролетерског представља озбиљан пројекат контроле свега под капом небеском, али највише – расположења. Француски председник Саркози, који себе види као предводника нове европске интернационале, жестоко критикује Чешку. У нашим условима, тих самозваних критичара „домаћих Чеха”, има колико год хоћете. Испоставља се то као нека нова врста занимања, као професија – проналажење, таргетирање и јавно обележавање критичара „неподношљиве лакоће постојања” у Европи.

Осим тога, чувари наше среће, по новим стандардима, имају готова решења, фиоке и спискове, како за садашњост, тако и за будућност. У нашем комунизму, они који су такве ствари радили, иако су били моћни, били су сматрани јадницима и моралним ништаријама. Време „Великог брата”, међутим, од таквих људи прави моралне узоре, светионике, да не кажем лучоноше, неког будућег Бредберијевог „Фаренхајта”.

У прилог овоме, једна мала анегдота из стварности. Помињући књигу Радована Поповића, „Српски писци – сликари” која је за Сајам књига изашла у издању „Службеног гласника”, поменула сам да је лепо од аутора што у том дугачком списку наших уметника није изоставио ни Драгоша Калајића.

И „Велики брат”, реаговао је промптно, пишући писма незадовољства Вељи Павловићу, аутору емисије у којој сам гостовала, згражавајући се над чињеницом што сам уопште поменула Драгоша Калајића, и још више над чињеницом да га је Радован Поповић уврстио у своју монографију.

Управо овај детаљ говори да смо, већ, стигли у време у коме је лако, лакше него икада од када памтимо, обрисати људе који су етикетирани као неподобни. Тај нови великобратовски ерос чишћења, чак и наше свеже историје (уметности) од идеолошки неподобних говори о новој Европи лошије него било који њен критичар.

Наш некадашњи комунизам испоставља се као шарена башта слободе у односу на ово ка чему идемо. www.mirjanabm.com