Прва је половина маја у Загребу прошла у прослављању годишњице једнога од градских симбола, Радија 101. Основана 1984, као пројекат градског комитета омладине, та је радио станица имала важну улогу у свим промјенама које ће наступити крајем осамдесетих, али и у формирању политичких свјетоназора хрватске метрополе. Без обзира на своје комитетско поријекло, пред прве демократске изборе 1990. ангажирали су се на страни ХДЗ-а и других опозицијских странака, а против бивших комуниста. Међутим, када је Туђман дошао на власт и када је провођена приватизација медија, углавном тако да се поклањају или у бесцјење продају породичним пријатељима, Радио 101 нашао се у сукобу с властима, који је латентно трајао све до 1997. Тада су на Тргу бана Јелачића одржане грађанске демонстрације, највеће и заправо једине након одцјепљења од Југославије, против покушаја да се Радију 101 одузме концесија за емитирање програма.

Након овога, Радио 101 остао је слободан и независан, да би с временом, двијехиљадитих, био приватизиран тако да је дијелом поклоњен, а дијелом продан запосленима. Тако је створен мит о радио-станици која је у најгора времена била бастион слободе... То је једна страна приче.

Друга изгледа овако: 1991, почетком рата, а прије пада Вуковара, на Радију 101, у знак сућути према погинулима, забрањено је емитирање српске музике. Како је ријеч о урбаном и музички стриктно профилираном програму, то је онда значило забрану „Партибрејкерса”, „Екатарине Велике”, „Електричног оргазма” и сличних бендова, за које се баш и није могла пронаћи друга мана осим те што их сачињавају, је ли, баш Срби. Но, хајде, рецимо да се у вријеме рата то могло разумјети, свашта се у вријеме рата, на свим зараћеним странама, могло разумјети, али рат је, у свим својим манифестацијама, у Хрватској окончан 1995, а забрана је остала на снази. И у вријеме тих великих грађанских демонстрација, и годинама послије, и након што је Туђман умро, а Рачан дошао на власт, на Радију 101 било је забрањено емитирање српске музике. Онај ко би забрану прекршио, а таквих руку на срце баш и није било, могао је очекивати само суспензију и трајно удаљавање с посла. Чист хрватски етер, с чистом хрватском музиком – на страну Американци, Енглези, Арапи, Малијци, Суданци, чији су се тонови у моди етнозвука могли чути –трајао је све док ствар није постала потпуно апсурдна, јер су у неко доба загребачке клупске позорнице преплавили стари и нови српски бендови, па је најприје стидљиво, а онда као да се ништа и није догодило, српска музика легализирана и на овом радију.

Радио 101 увијек се поносио својом откаченошћу, смислом за хумор и опуштеним односом према стварности. Дакле свим оним што се баш и не може повезати са загребачким менталитетом. Дијелу својих слушатеља су, можда, смијешни и забавни, али онима који се, рецимо, нису родили у Загребу није баш пријатан свакодневни контакт програм у који се телефонски јављају бијесни слушатељи који би град очистили од дошљака, па онда заједно с водитељима нижу шовинистичке и расистичке стереотипе о Херцеговцима, Босанцима, Далматинцима и осталима који прљају овај бијели град. О Србима се у том контексту више не говори, јер би, уосталом, то било и цинично. Срби су, наиме, отишли или су се претворили у ону врсту мањине о којој ће се у оваквим медијима позитивно говорити, као о украјинском умјетничком друштву или о клубу пушача лула или дувача стакла…

Међутим, Срби ће се, наравно виртуелно, појавити у тим славним хумористичким емисијама. Када је неко јако примитиван, насилан и необразован или када је ратни злочинац, мафијаш и убојица, тада ће говорити неком прилично биједном и немуштом имитацијом српске екавице, онакве каквом је замишљају славни уредници и новинари овога радија. Када је само глуп и примитиван, тада ће га се синхронизирати као Албанца или Босанца, а ако је лопов, убојица, хадезеовац, тада ће говорити онако како на овоме радију замишљају да говоре Херцеговци.

Поводом десетогодишњице демонстрација, предсједник Стипе Месић је Радио 101 и његову тадашњу главну уредницу, а данашњу велику звијезду, Зринку Врабец-Мојзеш одликовао високим државним орденима. И на крају, једна сасвим мала, али илустративна лична сличица о овоме радију: када је аутор овога чланка иступио из једнога хрватског књижевног удружења, сутрадан су га кроз цијели јутарњи програм позивали да врати и хрватски пасош, пошто је рођен у Босни и Херцеговини.