Postoji jedno duševno oboljenje sadalekosežnim društvenim posledicama koje se redovno kasno dijagnostifikuje. To je kverulantska paranoja, poznatija pod nazivom ,,profesionalni parničari”.

Takve osobe su i pre manifestne pojave bolesti tvrdoglave, uporne, krute, hladne do bezosećajnosti. Bolest se obično pojavljuje na pragu četrdesetih,kada takve ličnostifiksiraju neku poznatu osobu, ustanovu, ili državu i prema njoj pokazuju nerazumne zahteve. Oni su utemeljeni u njihovoj pogrešnoj proceni o nekoj zakinutosti, jer nisu ispunili očekivanja koja su okolina i oni sami u sebe polagali. Tada jednim udarcem, presudom, žele opravdati dugogodišnje neuspehe. Gotovo uvek imajuvisokuocenu o svojoj vrednosti koja ide do grandomanije. Njihovo je sve veliko, od naziva do zahteva. Najčešće je već samo taj prvi korak nelogičan, bolestan. Sva kasnija nadgradnja ima logičku podlogu i deluje smisleno. To redovno zavara osobe koje isterivač pravde susreće. Neretko je to neki nadobudni novinar, koji prenese priču ,,žrtve” ne saslušavši drugu stranu. Posle taj novinski tekstpostaje ključni ,,dokaz” ispravnosti zahteva. Osoba se potpuno uživi u ulogu žrtve. Nastaje dugotrajni progon u kojem je navodna žrtva ustvari progonitelj. Kožna tašna iz naslova puni se tužbama, žalbama, predstavkama, prigovorima, zahtevima za izuzećesudija. Kako vreme prolazi menjaju se instance; s opštinskih prelazi se na okružne, vrhovne, obavezno se uključuju pisma predsedniku države, zatim sudu u Strazburu, a završavaju se pismom ,,Dragom Butrosu Butrosu” kako je to lepo dr Karajlić stavio u usta Dujmoviću u TV seriji ,,Složna braća”.

Neoprezne sudije, da li zbog površnosti, neupućenosti ilineznanja, ponekad donesu neku odluku u korist kverulantskog paranoika. Tada se ovaj uhvati tog stava kao pijan plota i upornošću koja daleko prevazilazi normalne okvire, insistira na svom viđenju pravde. Onaj početni zahtev sada je u dubokoj pozadini, parnice se nastavljajujedna za drugom.

Katkad je već sam pogled na sadržaj torbe i uredno složene fascikle, delovodne brojeve i datume, kao i pominjanje institucija, dovoljan za postavljanje dijagnoze, ali to jenažalost moguće nakon što je bolesnik prošetao kroz niz sudskih veća, odneo dragoceno vreme velikom broju ljudi. Vremenom,priča kverulantskog paranoika dobija na ubedljivosti i površni slušalac mu lako daje za pravo. Kako se ovde radi o vuku u jagnjećoj koži, to jest progonitelju koji se uživeo uuloguprogonjenog, on gađa u ljudsku osobinu da se lako identifikuje sa žrtvom. Mnoge sudije su imale bliske susrete s takvim bolesnicima. Čim ugledaju pred sobom spis deblji od 7-8 centimetarabudi se sumnja da je to ,,ponovo onaj smor”. Nažalost, ređe nego što bi trebalo, odlučuju da takvu osobu upute na neuropsihijatrijsko veštačenje. Zavara ih logičnost i ubedljivost, te intelektualnost koju te osobe iskazuju. Zanemaruje se činjenica da su paranoici najčešće osobe viših intelektualnih sposobnosti. Vremenom ti isterivači pravde postaju pravi stručnjaci, nauče članove zakona koji se odnose na njihov predmet, pa i time dodatno zamagljuju pravu istinu o svojoj bolesti. Oveosobesu višezainteresovaneda se sude, nego da dobiju parnicu. Njima veće zadovoljstvo leži u kinjenju i mučenju protivnika nego u samoj svrsi procesa, koju ionako zabašuruju, jer je on njihova slaba tačka.

Samoupravljanje je sistemom široko shvaćenih prava radnika dalo krila takvim osobama, tako da se do dana današnjeg vode neki procesi iz tog doba, koje je bilo pravi eldorado za opisanu vrstu bolesnika.

Novinari se rado upuštaju u teme gde se stavljaju u ulogu pomoćnika isterivača pravde, kao da im teško pada što više nisu ,,društveno-politički radnici”. Svoj narcizam hrane stavljajući se u zaštitu ,,žrtve”, ne sluteći da se u suštini radi o perfidnom progonitelju. Nažalost, ova bolest veoma dugo traje, tinja ido kraja života. Ako Vam se neko predstavi kao žrtva neke institucije, moćnika i slično, setite se ovog teksta.